Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 23.7.2020.
Aleksandar Vučić upisao je Visoku sportsku školu strukovnih studija i izrazio nadu da će postati košarkaški trener za decu, dok je Čedomir Jovanović, poput najboljih tenisera, demonstrirao ubitačno jak forhend. Ali, osim ostvarenja dečačkih snova, u sportu je važno znati i kada se - povući
U ovoj rubrici se, nažalost, ne bavimo često sportom. Ne zato što ne volimo sport, daleko bilo, već zato što je politika prosto preuzela naše živote i zato što za sport nekako nikad ne ostane mesta.
Uvek je nešto drugo važnije, uvek moramo da pišemo o onome što direktno utiče na naše živote, a sport tretiramo nekako kao poslednju rupu na svirali, kao nešto što uopšte nije bitno, tretiramo ga pa skoro kao kulturu i nauku.
E, pa dosta je s tim! Ovom prilikom ćemo se pozabaviti sa čak dva sportska događaja od nacionalne važnosti, dva događaja koja nam dokazuju da nije i ne mora sve da bude politika, dva događaja koja pokazuju da nikada nije kasno baviti se sportom.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upisao je Visoku sportsku školu strukovnih studija i izrazio nadu da će, u budućnosti, postati košarkaški trener za decu. Predsednik nas je kroz ovaj potez naučio jednoj vrlo bitnoj lekciji, a to je da u životu najvažniji fokus na bitne stvari i određivanje prioriteta.
Dakle, dok se svet raspada zdravstveno i ekonomski, ako su do pre nekoliko dana na ulicama tvoje zemlje besnele nasilne demonstracije nezadovoljnih ljudi, ako svakodnevno svuda na planeti, pa i u tvojoj zemlji, umire masa ljudi od potpuno novog virusa o kojem malo ko zna bilo šta, šta ti kao predsednik države radiš? Tako je, upisuješ višu školu kako bi ostvario svoj dečački san. Predsednik, kao što vidimo, nije dozvolio da ga išta od gore navedenih stvari omete na njegovom putu.
I nemojte ovo shvatiti kao neku kritiku predsednika spakovanu u oblandu ironije. Ne! Ne pada nam na pamet da kritikujemo predsednika u maltene prvoj situaciji kada se zaista ponaša kao predsednik, u skladu sa svojim ovlašćenjima.
Predsednikovo i jeste da se bavi ovakvim stvarima, nećemo reći trivijalnim, ali hajde da kažemo malo opuštenijim, ležernijim. Dobro, ima on tokom vanrednih situacija kao što je pandemija i neka malo veća ovlašćenja, ali pošto smo videli da mu borba sa ozbiljnim problemima uopšte ne ide od ruke i da napravi više štete nego koristi, onda je možda i bolje da ništa ne čačka, to jest možda je i bolje da samo uči za trenera košarke.
Ne sumnjamo da će mu košarkaška materija dobro ići od ruke, jer smo videli kako je onomad stručno zalepio „bananu“ tri puta manjem klincu. Ipak, malo se bojimo onog pedagoškog dela, pitanje je kako će mu to ići, jer, videli smo, onomad je potpuno nepedagoški zalepio „bananu“ tri puta manjem klincu.
Drugi upečatljiv sportski događaj ove nedelje stigao nam je iz sveta tenisa. Ne, ne mislimo na Novaka Đokovića koji je posetio Bosansku piramidu Sunca, to nije sport već ezoterija. Mislimo, naravno, na lidera Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, koji nam je pokazao da, kada je volja dovoljno snažna, za pravog sportistu ne postoji prepreka da se bavi sportom koji voli, čak i posle teškog perioda.
Jovanović je, tek što je preležao kovid-19, demonstrirao ubitačno jak forhend na vlasniku jedne beogradske klinike za fizikalnu terapiju, dokazavši da je i dalje u izuzetnoj formi i da nije dozvolio da ga korona slomi. Slomljen je završio jedino reket, ali kojem se vrhunskom teniseru nije bar jednom desilo da polomi reket u žaru takmičarske borbe?
Tako su nas ova dva istrajna i snažna čoveka u svega nedelju dana naučila lekcijama o upornosti, o mentalnoj, a bogme i fizičkoj snazi, o tome kako se ostvaruju snovi, ali i o onoj najvažnijoj, sportskoj, naravno - da treba znati kada se povući.
