Iz intervjua Bogdana Raonića za nedeljnik ''NIN'', 23.7.2020.
Bogdan Raonić, student na prestižnom fakultetu École Polytechnique
Zašto me teraju
Jedan je od stotinu onih dečaka pametnjakovića koji su uporno odlazili u Petnicu, stipendista francuskog Ministarstva odbrane i Vlade Francuske kao izuzetno nadaren, a u Srbiji ga vlast tretira kao huligana i državnog neprijatelja
Našem narodu je potrebno naređenje! Potrebna je motka, vrisnuo je gradonačelnik Kragujevca, Radomir Nikolić, sin bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, primer nepotizma koji se kao zaraza širi Srbijom.
Deset dana kasnije, građani i to mahom mladi, uzvratili su protestima. Bila je to reakcija tinjajućeg besa, izazvanog ne samo lažima vlasti oko virusa, manipulacijama podacima o zaraženima i umrlima da bi građani izašli na izbore, a kasnije ih optuživala ista ta vlast za širenje zaraze. Brutalna pretnja gradonačelnika prelila je kap. Umesto motkama, neki od demonstranata kamenicama su gađali zgradu MUP-a kada su videli šta ta policija radi demonstrantima u Beogradu.
Ono policije što nije poslato za Beograd gazilo je te noći u Kragujevcu sve pred sobom. Ta brutalnost nije zabeležena ni na jednom protestu u tom gradu poslednjih decenija. To je onaj mirni grad, nekada poznat po proizvodnji zastave, koju je svaka druga prosečna srpska porodica vozila u vreme Tita, a i posle njega. Ovo nekadašnje jezgro socijalističkog upravljanja i vrlo kratke demokratije nakon toga, danas je samo drastičan primer odnosa vlasti prema mahom siromašnim građanima i tihi je svedok smrti demokratije u Srbiji.
Naš junak, dvadesetogodišnji mladić, zatekao se te večeri u parku, na putu ka kući. Nešto kasnije, njegovog oca nazvala je bivša supruga. „Bogdan je uhapšen“, rekla je kratko kroz jecaje.
Deset minuta kasnije, otac je prolazio između policajaca u zgradi MUP Kragujevac. „Oni zbunjeni, ko sam, ja polako uz stepenice“, kaže. Koga sretne klimne glavom, dobaci: „Dobro veče.“ Gore na spratu, uz stepenice levo, hodnik za dozvole. „Tu u tom hodniku, dugom oko trideset metara, kleče uz zid, sa jedne i sa druge strane, neki sa lisicama na rukama a drugi sa rukama iza leđa. Sve mladići“, svedoči otac.
Jedan od policajaca ga posmatra, ne zna ko je ali jasno mu je da ne treba da bude tu. Drugi ga pita šta hoće. Odgovara da mu je sin uhapšen i da proverava o čemu se radi. Ponavljaju da ne sme da bude tu, da imaju pravo da ih zadrže i da je ovo mesto uviđaja.
Bogdana sam srela nedelju dana kasnije u stanu roditelja. Prosečna građanska porodica, finih manira, gostoljubiva i topla. Peti sprat, klasična zgrada nekadašnje socijalističke gradnje. Na novinarska pitanja Bogdan odgovara negacijom. Bogdane, jesi rekao tati i mami šta si nosio od oružja? Pendrek? Ne. Stigao si oklopnim vozilom? Ništa. Jesi imao psa? Ni to. Pištolj zaglavljen u čizmi? Ne. Nož neki skriveni? Ne. Dobro, konjicu si poveo za sobom? Ništa. Bar si suzavac bacio? Ne, ni to. Diploma? Ostala je u kući? Ne. Aaha, diploma je u bazi podataka. Ne u policiji? Ne. U Francuskoj. U Parizu. Na prestižnom fakultetu Politehničkih nauka École Polytechnique?
„Da. Ja sam Bogdan Raonić. Ja sam taj ’huligan’, uhapšen jer rušim pravni poredak“, kaže. Uhapšen je sa još oko 40 mladića u Kragujevcu. Zadržan u pritvoru, u ćeliji sa još dvojicom prestupnika, 48 sati. „Ćelija dva sa tri, jedan krevet i nas trojica pritvorenika. Mislim da ćelija nikada nije prana. Prljava WC šolja. Zidovi sa tragovima krvi. Ne znam zbog čega su pritvorena ova dvojica sa mnom u ćeliji, a i nisam se raspitivao. Ne, nisam razmišljao o tome zašto sam se vratio u Srbiju u tim momentima. Znao sam zašto sam tu. To je moja zemlja. Tu su mi roditelji.
Autor: Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 23.7.2020.
