Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca pred gašenjem
Ako zamenik gradonačelnika ubije Kolarac, osećaću se kao da mi je umro najmiliji srodnik. Jer to je jedino mesto u ovom gradu gde srećem ljude svih generacija kojima su važne stvari bez kojih se može živeti
Veličanstvena je institucija zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, ili Kolarčev narodni univerzitet, koji svojim programima kontinuirano neguje kulturne vrednosti: uči nas, hrani i neguje. Goranu Vesiću se, međutim, od same ideje kontinuiteta, a pogotovo kada se taj pojam odnosi na kulturne vrednosti – momentalno diže kosa na glavi. Jer, strah od nepoznatog je to.
Vesić tamo verovatno nikada nije bio. Nije ni tokom dana, makar greškom, ušao u Galeriju nevelikog izložbenog prostora, ali sasvim pristojnog programa, nije tamo prebirao po crtežima i grafikama, koji se pretvaraju u divne poklone za familiju i prijatelje. Vesić nije tamo išao na predavanja, koja predstavljaju pravi mali narodni univerzitet u najboljem smislu reči, da nauči nešto o čemu ne zna ništa ili zna malo.
Vesić pogotovo nije upisivao kurseve za učenje nekog stranog jezika na Kolarcu. Šta će mu strani jezici, kada se, među svojima, i svojim jezikom govoreći, ljudi najbolje sporazumevaju? Vesić nije bio čak ni u Art bioskopu na Kolarcu. U malenoj sali sa najneudobnijim sedištima, ali u kojoj se prikazuju odabrani filmovi za ljude koji vole da ih gledaju.
Najzad, i najtužnije – Vesić nikada nije bio na koncertu na Kolarcu. Čak i da jeste, kao da nije, pa mu se ne računa. Iako je koncertna sala Kolarca najznačajnije mesto u našem gradu i u našoj maloj zemlji za sve koji slušaju i vole klasičnu muziku. Koncertna sala Kolarca mesto je spokoja, nadahnuća, i osećanja koja gradiraju od tihe radosti/tuge, do ushićenja. Zavisi od koncerta. Besmisleno je da pominjem imena, koga god da pomenem samo ću se posle kajati zbog onih koje nisam (pomenula). Jevgenij Kisin i Boris Berezovski, ali i toliko drugih. Martu Argerič nažalost nisam slušala na Kolarcu i ko zna da li će meni i ostalim Beograđanima Vesić oduzeti tu mogućnost i u budućnosti. U vreme kada je Žika Kovačević bio gradonačelnika Beograda (1974-1982), često je posećivao koncerte na Kolarcu i nije izgledao kao neko ko tamo dolazi po zadatku, ili kao neko ko hoće da na prevaru ostavi utisak intelektualca. On bi sigurno spasao Kolarac i to u tišini, da se Beograđani ne sekiraju.
Ako Vesić ubije Kolarac, osećaću se kao da mi je umro najmiliji srodnik. Jer to je jedino mesto u ovom gradu gde srećem ljude svih generacija kojima su važne stvari bez kojih se može živeti. Samo tamo na koncertima najvećih muzičkih zvezda mogu se sresti skromno odevene bakice i poneki dekica, koji su uspeli da očuvaju svoje kulturne potrebe, i đaci muzičkih škola i akademije sa žarom u očima, zbog onoga što sledi ili onoga što su čuli. Nigde ne vidim manje foliranja nego kad odem na Kolarac. Predstavnici turbo generacije i njihovi nakaradni eksponenti (kraljice/boginje i njihovi parovi) tamo, srećom, još uvek ne zalaze. Zato što nikoga tamo ne zanimaju, nemaju se kome pokazati, a za njih na Kolarcu nema sadržaja koji prepoznaju. Zbog svega toga, Kolarac izgleda kao slučajno sačuvani geto.
Kolarac je, ipak, mnogo više od geta. Kolarčeva narodna zadužbina sa svojim raznovrsnim programima možda je najkvalitetnija institucija kulture u Beogradu. Netaknuta napadnom šljaštećom i nepotrebno agresivnom atmosferom, koja karakteriše mnoge obnovljene objekte, koji posle obnove izgledaju preparirano, a znamo koliko je preparirana životinja sklona igri i lovu. Takvim obnovama ukida im se suština te se „globalizuju“ u najgorem značenju te reči, ili utonu u duboki provincijalizam. Što su, izgleda, dve strane istog novčića.
