Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 6.7.2020.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
Smešno – bio bi kratak ali i sasvim dovoljan komentar vesti kojom je početkom godine gradska vlast Beograda preko već famoznog zamenika gradonačelnika razveselila, tačnije nasmejala građane za koje stvari kao što su šuma, drveće, zelenilo još uvek imaju značaj.
Zamenik je tad najavio sađenje ni manje ni više nego 1.000.000 novih stabala u gradu. Usledilo je pitanje novinarke – ali zar u gradu uopšte ima mesta za to? I potom zamenikov odgovor: „Dobro, znamo da nema mesta ali napravićemo ga“.
Na taj bizarni TV nastup gradskog funkcionera podsetilo me je to što nas, samo pola godine kasnije, vlast na mnogo ozbiljniji način suočava sa još jednom vešću koja se tiče iste teme – šume, drveća i zelenila.
A vest je da su javnosti upravo prezentirani planski dokumenti, koji treba da stvore uslove za komercijalnu izgradnju na ekskluzivnom zemljištu, u Košutnjaku. Istina, ne može se reći da kreatori dokumenata nisu vodili računa o tome da je Nacionalna strategija za razvoj kulture predvidela obnavljanje tu lociranog Filmskog grada kao projekta od nacionalnog značaja, a da ostali sadržaji treba da upotpune i podrže tu primarnu funkciju. Shodno tome, na tih ukupno 90-ak hektara zemljišta, gde su uz Avala film još i Arhiv kinoteke, kompleksi Radio Televizije Srbije i Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, Hala sportova Žarkovo i Crkva sv. Luke, prezentirani plan zadržava sve navedene objekte.
Ali kako su oni ostali u postojećim okvirima i bez potencijalno komplementarnih sadržaja, potpuno je jasno da cilj ovog plana nikako nije zaštita kulturnog nasleđa, a još manje oživljavanje filmske industrije. Cilj je ekskluzivna stanogradnja na izuzetnom mestu, na delu košutnjačke šume, prirodnom dobru od opšteg interesa. Dokumenti su, to je više nego očigledno, orijentisani na promenu namene šumskog i neizgrađenog zemljišta radi njegove urbanizacije.
Radi se o ekskluzivnoj stanogradnji, planiranoj na veoma vrednom prirodnom resursu, dobru od opšteg interesa. Shodno tome reč je o projektu ogromne materijalne vrednosti koja se finansijski izražava u stotinama milijardi dinara. Što neminovno, po ko zna koji put podseća na, sa stanovišta javnog interesa, zastrašujuću besmislenost našeg koncepta privatizacije budući da je, kad je utvrđivana cena po kojoj je prodat Avala film, pravo korišćenja više desetina hektara procenjeno na nula dinara. Procenjena je samo vrednost 20.000 kvadrata trošnih, malo vrednih objekata, da bi potom kupac ovo bezvredno zemljište bez problema preimenovao u basnoslovno vredno. Ali nije, bar ovom prilikom, tema naša pljačkaška privatizacija, već nešto drugo.
Plan predviđa seču, uklanjanje i urbanizaciju oko 30 hektara gradske šume radi izgradnje novog stambenog i komercijalnog prostora velikih dimenzija, oko 570.000 m2. Da bi se realizovala izgradnja ovako velike količine stambenog i poslovnog prostora gradska šuma i zelenilo moraju, sa sadašnjih oko 40 hektara, biti svedeni na nekih 10 hektara i to u dve odvojene enklave. Skoro tri četvrtine, oko 70% ukupnog postojećeg zelenila treba da bude pokriveno građevinama.
Može li se ovakav plan dovesti u bilo kakvu vezu sa stvarnim potrebama grada? Može li se ovaj dendrocid uklopiti u bilo kakav racionalan i odgovoran koncept suočavanja sa problemom s kojim se Beograd sve više suočava – aero zagađenjem dramatičnih razmera? Da se i ne pitamo u kakvom grotesknom kontrastu su ovakav plan i pompezna proklamacija o sađenju milion stabala.
Uz to stručnjaci upozoravaju da se radi o prostoru koji je ispunjen vrednim biotopima, starim stablima retkih primeraka, prostoru koji faktički predstavlja deo spomenika prirode te da je, i u tom kontekstu, ovakav pristup planiranju neshvatljiv i beskrupulozan.
Dobro je i važno što su u stručnoj javnosti, i ne samo stručnoj, već prisutne oštre reakcije. A još je važnije da se u tome bude istrajan i da se privuče pažnja i dobije što šira podrška građana.
Jer, za razliku od operetske sekvence pomenute na početku teksta, vest da bi u Beogradu zaista moglo biti posečeno i uništeno 30 hektara gradske šume i zelenila, i da gradska vlast stoji iza takve ideje i podržava je, čak i u teško vreme gadne epidemije korone, čak i u atmosferi bukvalno preplavljenoj i otrovanoj ružnim vestima i spinovima, može se komentarisati samo kao – strašna.
