Miloš Janković, tekst za Peščanik.net, 24.7.2020.
Autor je student master studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
„Što ste nervozni, Petre?“ Ovim rečima ministar Lončar obratio se novinaru N1 Petru Gajiću na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Cilj ovog teksta jeste da utvrdi razloge Petrove nervoze.
Zahvaljujući agenciji AFP javnosti je dostupan izveštaj iz Zemunske bolnice za pacijenta Ljubišu Đurića. Đurić je preminuo 12. aprila ove godine od posledica koronavirusa. U izveštaju piše da je 9. aprila „konsultovan anesteziolog“, da je „indikovano prevođenje u respiratorni centar“, ali da se čeka „slobodno mesto“. Izveštaj je sa pečatom odštampan 22. aprila, a direktor Zemunske bolnice, doktor Dragoš Stojanović izjavio je da je „izveštaj autentičan“ i da je „tačno da nije bilo slobodnog mesta u respiratornom centru“.
Dan nakon ove izjave, na konferenciji za novinare pojavili su se ministar Lončar, premijerka Brnabić i sam doktor Stojanović. Njihov zajednički cilj bio je da nas ubede kako respiratora ima dovoljno, te kako država Srbija i dalje sve drži pod kontrolom. „Tokom čitave borbe protiv koronavirusa u Srbiji, ne postoji osoba koja nije dobila podršku respiratora, invazivnog ili neinvazivnog, ako je bila potrebna“. Kako je ovo moguće, ako je pomenuti izveštaj iz Zemunske bolnice tačan?
Premijerka je odabrala najjednostavniji način za rešavanje ovog problema. Ona je negirala tvrdnje AFP-a nazivajući ih „monstruoznim optužbama i lažima“. Zašto su nalazi ove agencije netačni? Zato što strana agencija ima za cilj „da se Srbija unižava samo iz nekih političkih razloga“. Ali autentičnost nalaza ne mora zavisiti od namera agencije. Sve i da je premijerka u pravu, te da strana agencija pokušava da Srbiji nanese veliko zlo, to i dalje ne znači da nalazi koje iznosi nisu tačni.
Ministar Lončar primenio je nešto suptilniju stategiju. On nije imao privilegiju da negira izveštaj, jer bi u tom slučaju bio odgovoran za krivotvorenje dokumenta koji je u nadležnosti ministarstva na čijem je čelu. Zato je pokušao da nas ubedi kako je za čitanje izveštaja neophodno stručno znanje, te da smo sve pogrešno shvatili. Nije, dakle, tačno da 9. aprila 2020. u Zemunskoj bolnici nije bi slobodan nijedan respirator neophodan za lečenje pacijenta Ljubiše Đurića. Šta to nismo dobro razumeli i koji tačno deo izveštaja zahteva stručno znanje? Prvo, doktorka je konsultovala anesteziologa. Drugo, indikovano je prevođenje pacijenta u respiratorni centar. Treće, u respiratornom centru nije bilo slobodnih respiratora. Možda je ministar Lončar mislio da ne razumemo stručni termin „indikovano“. Ako otvorimo jedan od dostupnih online rečnika možemo pronaći sledeće: „U medicini izraz indikovano koristićemo kada želimo da kažemo da je određeni lek najcelishodnji odnosno najbolji i najefikasniji kada je data bolest u pitanju“. Drugim rečima, medicinski stručnjaci su 9. aprila procenili da je za Đurića najbolje da bude smešten u respiratornom centru. Tu ne može biti nikakve zabune.
Šta tačno onda mi medicinski laici ne razumemo? Na ovom mestu dolazimo do trećeg učesnika konferencije za novinare, doktora Dragoša Stojanovića. On nije negirao da je Đurić bio upućen u respiratorni centar, kao ni da u respiratornom centru nije bilo mesta, ali je uprkos tome tvrdio kako to i dalje ne znači da pacijent Đurić nije dobio neophodnu negu. On je potvrdio početnu tvrdnju premijerke da u Srbiji „ne postoji osoba koja nije dobila podršku respiratora, invazivnog ili neinvazivnog, ako je bila potrebna“. Kako je to moguće, ako je Đurić koji je bio upućen u centar, dakle bila mu je potrebna pomoć, ostao uskraćen za nju jer u centru nije bilo slobodnih respiratora? E, tu na scenu stupa magija direktora Zemunske bolnice. Nije, kaže Stojanović, respiratorni centar jedino mesto u bolnici gde se nalaze respiratori. Centar je samo jedna od šest intenzivnih nega, a svaka je opremljena respiratorima. To što Đurić nije bio priključen na respirator u respiratornom centru ne znači da uopše nije bio priključen na respirator. Naprotiv, kada je ustanovljeno da na jednoj od intenzivnih nega nema slobodnih respiratora, Đurić je bio smešten na drugo odeljenje intenzivne nege gde mu je respirator priključen.
U čemu je onda problem? Problem je u tome što nisu svi respiratori isti. Postoje invazivni i neinvazivni respiratori. Neinvazivni respiratori obezbeđeni su za lakše pacijente. U slučaju da se stanje pogorša, potrebno je pacijenta priključiti na invazivni respirator. U respiratornom centru svi pacijenti su intubirani, odnoso priključeni na invazivne respiratore. Preporuka da je za pacijena najbolje da se smesti u respiratorni centar znači da njegovo zdravstveno stanje iziskuje invazivni respirator. Da li je Đurić bio priključen na invazivni respirator? Ne. Nakon što je konstatovano da je respiratorni centar zauzet, njega su priključili na neinvazivni respirator. Da li to znači da nije bilo dovoljno one vrste respiratora koji su u tom trenutnu Đuriću bili neophodni? Ne mora da znači, jer Stojanović tvrdi da u bolnici ima ukupno 50 invazivnih respiratora, a da se njih 30 nalaze u respiratornom centru. Gde je 9. aprila bilo ostalih 20 respiratora? Da li su bili slobodni ili zauzeti? Ako su bili zauzeti, kako se onda može tvrditi da imamo dovoljan broj respiratora te da „ne postoji osoba koja nije dobila podršku respiratora, invazivnog ili neinvazivnog, ako je bila potrebna“. Ako su bili slobodni, zašto je Đurić ostao priključen na neinvazivni respirator? Nijedan odgovor na ova pitanja nismo dobili. E, zato je Petar bio nervozan. Budimo kao Petar. Budimo nervozni, jer to priliči ovakvoj situaciji.
