"Sada Vas zaista nešto konkretno pitam — ukoliko moja majka dobije naglu opstrukciju pluća, koji broj da zovem i koju instituciju? Da li prvo da je vodim na test za kovid ili direktno na Novo groblje? Kome da se obratim? Ako već sinovi tih "nepoznatih" majki ne mogu da pitaju, smem li ja? Ne plašim se. Za sebe ne, ma šta god da sam nekad uradio. Plašim se za svoju majku. Može li nešto i za naše majke? Umesto za našu decu", kaže u svom otvorenom pismu za Nova.rs tekstopisac Milan Radulović Laća, sin Marine Tucaković, u kom se direktno obraća predsedniku Vučiću.
Predsedniče,
Besan sam!
Besan sam zbog toga što sam besan, besan na Vas, besan na sebe slabog, besan na sve oko sebe.
Nisam besan na Vašu politiku, nju samo ne volim i organski joj se opirem. Besan sam na to što moram da Vam se obratim na ovaj način, jer za drugi ne znam. U ime umrlih, u ime bolesnih, u ime ludih, u ime slabih, u ime mojih!
Došao sam u Srbiju 25. juna da posetim majku koju nisam video tri meseca, nakon što je Makedonija, u kojoj radim, okončala karantin koji sam kao psihički bolesnik s dijagnozom bipolarnog poremećaja izdržao jedva, i da nije bilo dragih prijatelja i te zemlje koja nije moja, ali u kojoj ne osećam bes koji osećam od prvog dana kako sam kročio u SVOJU zemlju, verovatno ne bih ni pisao ovaj pišljivi tekst.
Bio sam pun elana i želeo sam da što pre stignemo da vidim majku, znajući da ne smem da je zagrlim, iako sam samo to želeo, ali toj meri sam se dole naučio, a tu meru ste Vi odmah nakon puštanja iz kaveza potpuno obeznačili (i zbog toga sam besan, između ostalog).
Dok smo putovali, mom prijatelju je stigao jedan jako neprijatan poziv, koji ne samo da je razbio raspoloženje, već me i vratio u sprsku KOVID realnost. Ocu našeg prijatelja, inače plućnom bolesniku, naglo je pozlilo. Zvala je njegova majka, u panici, želeći da mu se nekako pomogne. Smešten je na odeljenje za kovid lokalne bolnice grada u kojem živi, sa saturacijom od 70. Nisu hteli da ga prebace na intenzivnu negu, rekavši mu da prvo mora da sačeka test za kovid.
U međuvremenu, stigao sam u Beograd i pozdravio majku beskontaktno. Otad se držimo po distanci. To pravilo praktikujem, ne iz paranoje, već zbog toga što je ozbiljan onkološki bolesnik s metastazama na plućima. Ne znam koliko slušate i razumete se u domaću pop kulturu, ali je majka pored toga što boluje od raka, takođe i najplodniji autor tekstova kog je Srbija ikad imala. I da, uzgred rečeno, bila je na odbornoj listi Vaše stranke za Vračar.
Posle dva dana, stigao je test oca mog prijatelja i bio je negativan. Prebacili su ga na intenzivnu negu. Verovatno na respirator, ne znam koji, da li onaj opozicioni ili onaj prelepi iz angio sale u Vašoj novoj bolnici u Pazaru. U svakom slučaju, čoveku je naglo pozlilo i umro je na putu za Beograd. U putu mu je konstatovan kovid. Da li se našao tog dana u broju umrlih od kovida, ne znam. Ja uvid u arhivu nemam.
Bio sam besan! Besan na virus, besan na život, besan na sve, ali pre svega besan na stanje zdravstva u ovoj zemlji koja se “izborila s epidemijom”, a u kojoj malo-malo čujem kako neko zbog iste odlazi na onaj svet!
I da, besan na Vas! Ma koliko to iracionalno bilo.
Hodam Beogradom kao avet, u strahu da ne pokupim nešto i zarazim majku, bez obzira na to koliko smo oprezni u kući. Ne viđam se ni sa kim, a i ne želim. Čekam samo da se ovo završi. Briga me za posao, briga me za pare, briga me za bilo šta. Otišao sam dvaput u studio i otad više nisam odlazio, jer sam čuo kako cela estrada ima koronu. A i ima je verovatno, samo ne znam zašto javno znamo za par pojedinaca. Hodam u strahu. Ali besan sam!
Pre neki dan, pročitao sam vest u novinama kako je mojoj majci pozlilo, kako je vreme tako loše, pa nije ni mogla da ode na infuziju. Pozlilo je i meni tad.
Moja majka je tada otišla na infuziju, bilo joj je dobro. Imao sam napad panike. Bilo je 6 ujutro. Došao je moj prijatelj, takođe psihički bolesnik, da me smiri. Uspeo je u tome. Onda sam pozvao tatu, koji mi je rekao da mami celo veče nije bilo dobro i da je povraćala više puta. E, tad sam bio besan! Otišao sam kući i video majku u stanju u kakvom je nisam video još od najgorih dana borbe s rakom. Bes je prestao. Nastao je očaj i bezizlaznost.
Pokušao sam da dobijem privatnu službu kako bi joj dali infuziju da ne bi dehidrirala. Rečeno mi je da oni za to nisu kvalifikovani, uputivši me na njenog lekara iz Doma zdravlja.
S obzirom na to da nisam ni doktor ni medicinski tehničar, nisam želeo da se igram i bahato preuzmem stvari u svoje ruke. Pozvao sam lekara koji mi je rekao da takvo povraćanje ukazuje na nešto infektivno. INFEKTIVNO! Predsedniče, šta Vam je prva asocijacija na infektivno u vreme kovida?
Nisam zvao dalje. Priključio sam majku na infuziju s prijateljicom koja je obučena ne bi li je vratili u život. Sve vreme mi je u glavi bila slika kako moja majka umire u nekom kovid konc-logoru ili ne daj Bože, nama na rukama jer nema kapaciteta više da je bilo koji legitimni zdravstveni centar primi. Kao što umiru majke u ambulantama u Sjenici, u poljskim bolnicama ispred Tutina, ili kao otac mog prijatelja na putu za Beograd.
Mami je bolje. Očigledno nije kovid, a i da jeste, verovatno bismo deset puta morali da odradimo test da znamo da li jeste ili nije.
I tako, dok poluapatično od te subote prolazim kroz dane, u nadi da se mami ništa neće desiti, i pokušavam da ne gledam a i ne čujem televizor s kog mrtvi jauču, dolazi Vaš glas koji saopštava kako nam uvodite policijski čas od petka do ponedeljka.
Sada Vas zaista nešto konkretno pitam — ukoliko moja majka dobije naglu opstrukciju pluća, koji broj da zovem i koju instituciju? Da li prvo da je vodim na test za kovid ili direktno na Novo groblje?
Kome da se obratim? Ako već sinovi tih “nepoznatih” majki ne mogu da pitaju, smem li ja? Ne plašim se. Za sebe ne, ma šta god da sam nekad uradio. Plašim se za svoju majku. Može li nešto i za naše majke? Umesto za našu decu?
Prenosimo sa portala Nova.rs
Prenosimo sa portala Nova.rs
