 |
| Foto: Predrag Trokicić, Peščanik |
Pisano je o intervjuu predsednika nesretne Republike Srbije, emitovanom na RTS-u, i ovde na sajtu Peščanika, i drugde. Dosta, možda previše, s obzirom na stepen mučnine koju i dalje, posle sveg sleganja prašine, izaziva. Publika je toga dana morala biti brojna. Intervju je gromoglasno najavljivan svuda.
Neću se baviti sadržinom iskaza. Zanima me jedino kome je predsednik mislio da se obraća, a o tome je izvesno imao makar nešto svesti, jer je svojim zamišljenim slušaocima i gledaocima povremeno upućivao vapaje za pomoć i svedočenje, izložen pogubno smernim, no pravim pitanjima delatnice RTS-a.
Odgovor koji bi mogao biti uverljiv teško sam pronalazila. Manjka mi znanje o ljudskoj svesti, o reakcijama, emotivnim i racionalnim, na prezrive i potcenjivačke tlapnje, poznate najviše zahvaljujući Hariju Frankfurtu, kao bullshit. Obratila sam se za pomoć profesorki Biljani Stojković, tražila od nje odgovore o funkcijama neokorteksa, dobila kratko, ali jasno predavanje o tome, kao i o funkcijama nekih drugih delova mozga ljudi i životinja, posebno o amigdali, odgovornoj za emotivne reakcije. Nastavila sam potom da proučavam literaturu po internetu. Da li usled mog neznanja o osnovama koje bi morale prethoditi učenju o sofisticiranim pojavama, ili zbog kvaliteta rečenog bullshita, odgovor ne samo da nisam našla, nisam ga ni naslutila.
Upravo sam odlučila da odustanem, kad se na mrežama pojavio snimak anonimne, a glumački očigledno obdarene žene, koja je mobilnim telefonom pozvala struku. Iako skromna, scenografija je važan deo ove telefonske komunikacije zato što odiše stereotipom koji predsednik o svojoj odanoj publici, o svojim biračima javno neguje. U pitanju je dakako, žena, jer žene su sklone sigurnosti, a među njima posebno blajhane blondine, poželjno u jarko crvenoj haljini, uz odgovarajući ruž na usnama.
U razgovoru sa strukom nenadmašnoj plavuši je sve bilo jasno: da se broj obolelih od korone smanjuje, iako se, sasvim razumljivo, povećava; da je virus oslabio, iako je vidno isto tako jak kao ranije; da se sad o virusu više zna, iako je, naravno, i dalje skroz nepoznat. Struka, saslušavši je, poslovično nadmena i nabusita, postavila joj je pitanje koje je najpre morala postaviti sebi: a koliki joj je IQ? Odgovorila je citiranim naslovom: „Ne, pa ja nemam IQ, zdrava sam k’o konj.“
Baš takvima je predsednik zamislio da se obraća. Onima, nama koji uopšte nemamo IQ. Ništa iz neokorteksa, nov je to, najkasnije razvijeni deo mozga, ništa od reakcije razuma.
Da li je promašio? Moram podvući moj laički utisak da ni za trenutak nije uspeo da izađe iz stanja ledenog besa sa kojim je u razgovor ušao. A izazvanog time što mu u poslednje vreme ništa ne ide od ruke. Ni kolosalna laž o pobedi nad koronom, laž razotkrivena ne samo BIRN-ovim izveštajem (lako bi njemu bilo sa BIRN-om, sve su to neprijatelji i emiteri lažnih vesti), već najviše očiglednom patnjom ljudi Novog Pazara i uopšte Sandžaka, koji na očigled svih umalo da postane Oran, ne iz „Kuge“, nego u realnosti. Ni pregovori sa Tačijem koji od prezidenta postaje osumnjičeni. Ni izmišljotina o gomili para koja preplavljuje Srbiju ekonomskim blagostanjem. Ni uspešnog osvetničkog iseljavanja studenata iz domova, koji iz domova sami izađoše, a bilo ih je previše, pa još ispred samog srca tame, predsedničkih poslovnih dvora u centru Beograda. Ništa, ogromno ništa.
Evo, dakle, odgovora. Nema u Srbiji ljudi bez kakvog-takvog IQ, kao što ih nigde i nema. Nema više publike za predsednika. Publika ćuti, u besu prema njemu i u strahu ne od njega, već od pandemije. Koja sada kontroliše Srbiju. Ni svemoćni predsednik nad njom više nema kontrole, kao što je nikad nije ni imao. Nisu imali ni drugi predsednici. Samo što oni kontrolu nisu ni pokušavali da uspostave, niti su lagali da je imaju. Prepustili su je onima koji znaju i umeju. Njemu je ostalo samo da veruje kako ima kontrolu nad publikom bez IQ, zdravom k`o konj. A takve više nema. Ako je neko i ostao bez IQ pod uticajem predsedničkih tlapnji, više nije zdrav.
