 |
| Karikatura: Corax |
Nadežda Milenković, tekst za Peščanik.net, 22.6.2020.
Šta će biti s kućom – znamo iz Maratonaca. Šta će biti sa Srbijom, nećemo znati ni posle ovih izbora. Nećemo znati ni na Vidovdan kada se, kako reče predsednik države, po predanju sve bolje vidi. Šta će on tog dana bolje videti dok bude na roditeljskom sastanku u Vašingtonu, nemamo pojma. Ali da ćemo mi videti svog boga kad se vrati – nema sumnje.
Šta će biti s kućom – znamo iz Maratonaca. Šta će biti sa Srbijom, nećemo znati ni posle ovih izbora. Nećemo znati ni na Vidovdan kada se, kako reče predsednik države, po predanju sve bolje vidi. Šta će on tog dana bolje videti dok bude na roditeljskom sastanku u Vašingtonu, nemamo pojma. Ali da ćemo mi videti svog boga kad se vrati – nema sumnje.
No, ako nam je budućnost i neizvesna bar je utešno što nam je prošlost bila izvesna. Ne, ne ona prošlost iz istorijskih čitanki jer se ona toliko revidira da su istoričari morali da podignu ustanak ne bi li odbranili bar neke činjenice. Ne ni ona prošlost koju je vlast prikazala u predizbornom spotu – prošlost u kojoj smo za vreme demokratske vlasti (a ne vlasti radikala i socijalista!) menjali nemačke marke na ulici sve dok nas nisu pojeli dinosaurusi.
Mislim na našu najnoviju predizbornu prošlost koja je barem u jednom i samo u jednoj stvari bila izvesna kao pobednik na izborima. Po broju umrlih od korone. E, to je stvarno (i za promenu) bilo prvi put u istoriji a i mi smo po tome (takođe za promenu) bili prvi u bilo čemu. Prva zemlja u kojoj je čitavih mesec dana od korone umirala jedna osoba. Ne jedna ista osoba, naravno. I ne u proseku jedna dnevno nego bukvalno svakog dana po jedna. I slovima: jedna. Ni manje ni više, svakog bogovetnog dana, obavezno po jedna i samo po jedna.
Neko je rekao da je slučajnost božiji način da prikrije svoje prisustvo ali ako je i od boga – mnogo je. Da baš nijednog dana ne umre iznenada troje ili dvoje? Da nekog dana niko slučajno ne poživi makar do sledećeg jutra pa da dobijemo izveštaj da nema preminulih? Pa, slušajte, ako i nismo uspeli da pobedimo koronu – pobedili smo statističku verovatnoću, a i to je nešto.
Osim, naravno, ako svakodnevni izveštaji o broju novozaraženih (a zapravo samo testiranih) i broju (jedinica) preminulih nisu služili podizanju morala za izlazak na izbore? Kao što su tome služili „izveštaji“ o njihovom neizvesnom ishodu jer se, zaboga, dvadeset i jedna lista udružila protiv samo jednog predsednika države (a cenzus prešle samo dve)? Kao što je tome služila i njegova svakodnevna kuknjava po televizijama da ćemo, ako na izbore ne izađemo, ostati bez njega tako nejakog u svojoj nepobedivosti?
Ali, ne bi valjda vlast kojoj je dužnost da brine o javnom zdravlju lagala o pitanju života i smrti samo da bi nas izvela na izbore koji su samo njoj pitanje života i smrti? Ne bi valjda namerno, iz niskih pobuda, obmanjivala i time bezočno dovodila naše fizičko biračko telo u smrtnu opasnost?
Kako god bilo, jedno je izvesno – jeste da ovo ni u kom slučaju nisu bili slobodni izbori, ali će zato posle njih nastupiti neviđena sloboda. Sloboda da, oslobođeni stega upodobljene statistike, od korone sada umiremo kad god hoćemo i koliko god hoćemo. Živela sloboda da mremo!
