Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer, 4.7.2020.
U nemogućnosti da se lično obratim predsedniku Republike, ovim putem najljubaznije molim da mi pouzećem pošalje kopije svih slika koje je poneo u RTS.
Opsesija domaće vlastele da u svet šalje što lepše slike o Srbiji, kao o zemlji fontana, beskrajnih pešačkih zona, gondola, karnevalskog novogodišnjeg osvetljenja, mostova u parku, prešla je u viši razvojni stadijum: ne gledajte snimke hodnika u kojima moribundi čekaju da im se pomogne, ne slušajte svedočanstva bližnjih koji po sedam sati čekaju da budu testirani, ne gledajte mrske umrlice i ožalošćene, koji su poznati po svojoj pristrasnosti, i u stanju su da izvižde Anu i Zlatibora!
Predsednik Republike dao je da se izrade slike novopazarskih bolničkih odaja i uređaja, luksuzni katalog na kome bi pozavideli i proizvođači medicinske opreme i građevinska preduzeća koja su izgletovala zidove i izglancala itisone. Ni na jednoj slici nema nijednog živog bića, pa šta, to su slike napravljene pre zaraze, imamo valjda toliko mašte da zamislimo kako u aseptične, netaknute odaje sada mic po mic unose zaražene i zanemoćale, prijatno iznenađene ganc novim aparatima koji će im biti na besplatnom i neograničenom raspolaganju.
Uzeo bih zapravo dva kompleta slika, jedan za moj stan, drugi da pošaljem u Nemačku, da vide moji prijatelji kako se čeka korona i kako uživaju bolesnici u gradiću veličine Kastrop-Rauksela, pa ako je tako u unutrašnjosti, kakve li su tek bolnice u Beogradu, Nišu, Novom Sadu! Jer, predsednik je likovno obradio samo gradić u kome su nezahvalnici zviždali njegovim ljubimcima i nazivali ih lopovima i lažovima, slika govori više od hiljadu reči, na to se oslonio predsednik, premda se ni svoje rečitosti nije odrekao, pa je nesrećnu trudbenicu RTS-a ispreskakao na pasja kola, iako sirotica nije ništa pitala u svoje ime, pa ni u ime Ujedinjenih bujoševićevaca, uoči svakog pitanja pažljivo bi i bogobojažljivo rekla da se u javnosti čuje to i to, dakle, neće predsedniku dodijavati nečim što, daleko bilo, sama misli, pa, opet, svako to pitanje, umotano u pet slojeva opreza i izvinjavanja, dovodilo je gosta do besa, koji potonji, budući iskren, nije ni skrivao ni sputavao. Posmatrao sam koleginicu, sa besprekornom frizurom i u zaista lepoj crvenoj odeći sašivenoj po njenim lepim merama, i mislio: primila si toliko bubotaka, imaš toliko unutrašnjih povreda koje ti je naneo bezobzirni gost, da je između tvoje vanjštine i onoga što ti je u duši raskorak ravan onome između stvarnosti u novopazarskoj bolnici i foto-albuma kojim se predsednik naoružao, i koji nam je slavodobitno pokazao kao da smo deca koja daleko pre Božića ili Nove godine mogu videti šta sve Deda mraz ima na svome sajtu.
Predsednikovoj savetnici za medije će u karakteristiku biti upisano “ističe se”, ismejala je kao paranoidne i glupave tvrdnje da je prekomerna i upravo konobarska uslužnost Kriznog štaba da naglo ukine vanredno stanje, a koja je (predsuretljivost) urodila utakmicama, teniskim turnirom, svadbama, i napokon izborima, pogoršala zdravlje stotinama hiljada ljudi; za Suzi je to takvo razmišljanje – smejurija.
Kad god moje kolege objave šta misli građanka Vasiljević, upitam se zašto uopšte čitam šta proizvoljno izabrana državna nameštenica misli, nije li njena dužnost da savetuje predsednika kako da se ophodi sa javnošću? Kao osoba zadužena da predsednika Republike odgoji, da ga obuči kako se razgovara i sa novinarima i saradnicima, Suzi je doživela potpuni debakl: njen štićenik vređa sagovornike, uteruje ih u laž, upada im osorno u reč, govori mnogima ti, pravi grimase zbog kojih bi bio oteran kod direktora škole da je još u blagoslovenom đačkom uzrastu. Savetnica bi predsednika morala privoleti i etici i logici, a đak joj je u svemu toliko tanak, da se čudim kako je mogao da zablista na fakultetu. Predsednik zavarava pažnju sagovornika i milionskog gledališča tako što, kad ne može da odogovori na neko pitanje, počinje natenane da govori o nečemu posve sedamnaestom, promeni pristup, kaže “znate…”, pa se, pa se nakon dramske pauze koju produži do kritične tačke, prebaci koliko mu drago godina u prošlost, i odjednom umesto polemike o nečem gorućem, slušam naratora iz “Grlom u jagode”, dalje, savetnica prima preveliku platu i da bi štićenika podsećala da je predsednik svih građana Srbije, a ne samo Srba, i ne svih Srba, bisera rasutih po drugim državama. Juče je na RTS rekao da ga studenti koji nisu Srbi ne interesuju, što bi u zdravijoj zemlji bio gaf nedelje, malo kasnije će reći da svaki Srbin ima pravo da kaže šta misli, pa će i sam reći svoje, tačno je to o Srbima, ali mi nismo etnički čista država, i predsednika bi na to neko trebalo stalno da podseća, i svaki nesrbin ima pravo da kaže šta misli.
Dobra učiteljica bi ga prosvetlila i da pučina ne želi stalno da sluša za koliko smo procenata prešišali Hrvate, i koliko ćemo tek nadmašiti Nemce, upozorila bi polaznika tog sve beznadežnijeg kursa da u hvalisanju ne prekoračuje prirodnu meru, šta znači da je Novi Pazar opremljen bolje nego neke nemačke bolnice? Čak i ako je to istina, to ne treba da se kaže. Naši prijatelji se snalaze kako umeju i u granicama svojih mogućnosti zbrinjavaju svoje zaražene, našto im na nos nabijati njihovo zaostajanje za nama?
&
Svojim ispadom na RTS-u predsednik je bacio u zasenak kreaciju svoje kreacije, takozvane Ane, koja je naučno dokazala kako dolazi do smrtnosti za koju mi brzopleto okrivljujemo koronu, a iza koje stoji armija takozvanih majstora, vozača Gradskog saobraćajnog, koji čim primete da neko glavinja prema bolnici, dodaju gas i udare pešaka tako da ovome više spasa nema, čak se izgleda i ne zaustavljaju, jer nema vesti o povređenima na ulici, evo istine koju smo čuli od lično predsednice odlazeće Vlade: “Meni ne bude dobro, imam simptome, i odem da se testiram, na testu budem pozitivna, pođem odatle u Infektivnu kliniku, ili u “Dragiša Mišović” bolnicu, ali me udari autobus, i ja fino umrem, na putu za bolnicu, a ponekad i na licu mesta. To što sam umrla, ni po jada, ali sam već registrovana kao pozitivna na koronu, i pojaviću se u crnoj statistici, a stradala sam u banalnoj saobraćajnoj nezgodi, i takvih slučajeva ima iks ipsilon!”
Obožavam ljude koji govore iks ipsilon.
