Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 8.7.2020.
Pobednik nad epidemijom pokušao je da to ponovo postane. 7. jula je svoje melodramsko i plačevno obraćanje bivšim građanima okončao obećanjem da je nova pobeda nad istim neprijateljem izvesna. Nad građanima Srbije, pre svega. Predaja – tako reče – nije opcija. Ali, šta je opcija? Ako se ne preda – uhvatiće ga.
U Srbiji se umire na sve moguće načine, ovde se život slavi samo u sećanjima. Čovek koji ne može bez svoje slike u javnom ogledalu, najbolje se snalazi u nesrećama. To je njegov ambijent, bolesna opsesija, vrsta političke nekrofilije koju je razvijao tokom čitave mračne biografije. Smrt kao smisao vladavine.
Njegova filozofija apsolutizma ne postoji izvan smrtonosne drame. I danas i sledećih dana, ljudi koji su umrli zbog kraha sistema čiji je on stub, biće savršeno obrazloženje za mučenje živih. Gestapovski čas je njegovo vreme punog meseca, idealno za samoću sa svojim šizofrenim dvojstvom. To je uvek novo pokazivanje moći samom sebi i svojoj nedostojnosti, nemoći i kukavičluku. Čitave noći on je držao ogledni politički čas, gledajući svoje raspeće u centru Beograda.
Zabrana kretanja za druge je ideja operetskog tiranina koji je boji sopstvenih koraka i slobodnog hodanja. Bolest se ne prenosi hodanjem, niti se sprečava ropstvom. Da je tako, ne bi bilo bolesnih u domovima za stare, zatvorima, bolnicama, niti među onima koji nikada i nigde ne idu. Policijski časovi i dani, samo su dar režimske struke za gospodara željnog tamničarske zabave, jer je tako od marta do maja silno uživao. Rekao je tada: „ Razmišljam na koje muke da vas stavim!“.
On je bio taj koji je sam sebe ovlastio da bira načine mučenja, a ne lečenja za sve koji mu dođu do ruku. Govorio je o ljubavi, prema ljudima, prema starim ljudima, prema Srbiji, ne umejući da odredi granice niti domete te svoje nastrane emocije, jer je sve to bila neutaživa mržnja. Struka je pratila svaku njegovu grimasu i postala služba za distribuciju surovih pretnji neposlušnom narodu.
Mahniti kraljev govor bio je njena užasna najava. Građani su odgovorni za svoje bolesti i smrti, pa će on ponovo postati ludi ključar svih žitelja Srbije, pomirenih sa svojom nesrećom. Pustiće ih i zatvarati naizmenično. Udeljivaće slobodu samo onima koji više nemaju snage da je osvoje.
Struka će, kad za to dođe vreme poravnati krivu, ukinuti pikove, podesiti statistiku smrti kao što čini od početka, vratiti privid života u Srbiju dok on formira vladu i raskrsti sa Kosovom sa kojim je već raskrstio.
Dolazi jesen, gospodar zaraze već ima svoja razrađena groblja, obračun sa stablima u Košutnjaku i strategiju postupanja sa uvežbanim robovima. Neće više biti izlazaka na terase niti lupanja u tiganje. To rade samo ljudi, to što je postalo od nas - više nema snage da ustane. Mahaćemo našem spasiocu sa terasa, bacati cvetove na njegovu svetu glavu, jer on tada više neće biti običan čovek, nego Jupiter ili neko sličan, bog.
Tako je izgledalo. Tako je rekao 7. jula: Što je dozvoljeno Kaliguli, nije dozvoljeno volu.
Tako je mislio. Ne bih opisivao ono što ste videli noćas. To je bilo samo delimično oslobađanje gneva. Početak ustanka protiv okupacije i dahija, to je bilo noćas. Nadmena tupost Vladaoca dugo ga je držala u zabludi da može sve što mu se prohte. Poželeo je da vidi dokle može i više ne vidi ništa. Njegovi izlivi mržnje i prezira su postali posebno osećanje prema građanima, negovano manirom nadmene budale. Na njih je izveo surovu, neprijateljsku policiju sa konjicom, trupama koje Kaligula posebno ljubi. Istu onu koju pokazuje deci u Makišu. I svoje stranačke batinaše maskirane u ljude.
Pobuna je konačno postala važnija od epidemije. Više se ovde umire od depresije, gašenja nade, osećanja nemoći, očaja zbog samoće i bezizlaza, ludačkih opita nego od virusa. Socijalna smrt je najgori oblik nestajanja. Sam svoj bog, oslobođen istine i otporan na moral, tiranin je optužio građane za sve svoje zločine i odlučio da ih opravda i zataška silom.
Rekoh da je prošle noći ispoljen samo deo građanskog besa. I to je iz temelja potreslo mafiju koja vlada, jer njen don crkava od straha.
Napukao je čir. Ostatak će tek preplaviti ulice, i tamo će pasti sablast na kraju ostvarenja svog sna: pre pada, biće doživotno na vlasti.
