Piše: Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 25.6.2020.
Podanici slave Vučića kao božanstvo i njihove razloge valja razumeti. To jeste odnos prema totemu nastalom na političkoj deponiji. Njemu ne može niko ništa, i uz to saznanje ništa ne treba ni pokušavati. U ime svih nas kojima više nije ni do čega, sve poslove obavlja četvrtina lobotomirane Srbije. Ostali su nemi posmatrači svog nestajanja.
Bili smo svedoci igre, u kojoj je pobednik određivao pravila, sudije, publiku i odnosio sve. Nemoć je bila na drugoj strani, kao status društva, koje je zapalo u smrdljivi glib. Da ne bude zabune, glib je i na samom vrhu, ako ovde nešto takvo uopšte postoji, blato je sve što nas okružuje, od njega nam se ne vide lica, ako ih uopšte imamo.
U fragilnom društvu, koje je ranjivo po svojoj suštini, opasnost dolazi od lakoće prodiranja u samo srce tame. To nije ona pomrčina o kojoj je tako dobro pisao Džozef Konrad, nego nešto mnogo jezivije, jer se ne može odvojiti od našeg jadnog postojanja. Mi smo u tome zatočenici svoje nebrige za prostor koji je bio samo naš a sada više nije nimalo, i u kome bivamo pod zagađenim tuđinskim vonjem.
Vlast nad nama jeste tuđinska, mada će svojim potrošenim parolama uvek voditi sve pod sobom u neku budućnost koja je samo njihova. Pod uslovom, naravno, ako je bude i za njih. Režim kao svoj ne mogu da dožive ni oni koji su mu dali iznuđeni glas, očito je da ne znaju kome su i šta poklonili. Oni su samo trula građa na sojenici, koja će se svakako srozati u močvaru i žabokrečinu, kad tad. A dotle sledi dugo putovanje prema dnu.
Videli smo mračni trijumf na odru srpske verzije demokratije. Izbori jesu bili orgijanje i igranka na parastosu, obred koji nas je primakao vladarskoj braći iz Belorusije i Severne Koreje. Uz mehanizme kojima se pobeđuju svi i svuda, na svakom mestu i po svaku cenu.
Poraziti sve što ima smisla i vredi, inficirati Srbiju teškom zarazom, uhvatiti je u smrtonosni zagrljaj, oduzeti joj dah i slobodu kretanja, dati vlast ljudoidima ako je moguće zanavek, to je bila ideja Pobednika (kurziv moj). Ali i rekvijem za njega, ma kako to dan posle zadnjeg trijumfa izgledalo.
Ali, to nije ni izbliza sve. Postoji cilj iznad toga i iznad svega, koji se želi postići tiranskog gradnjom sistema apsolutne demokratske amputacije. Pobeda nad svim što jeste sećanje na slobodnu Srbiju, oduzima nadu da bilo kad može da bude drugačije. Strašan poraz ovog društva pred najodvratnijom političkom supstancom, jeste pokušaj kovanja epskog obruča o nepobedivosti Vladaoca: niko mu ne može ništa. Ni njemu ni onim koji su oko njega. Ni danas, niti bilo kada. Nikada. To je glas iz tame.
Ta istinski zastrašujuća poruka mogla se čitati iz toka metastaze koja je samrtni okov nad bolesnim ili zakržljalim organima Srbije. A ona se bez otpora predala svom neprijatelju. To je bila projekcija nepristojnog trijumfalizma fukare, koja je u izbornoj noći igrala oro na telu pobeđenog mrtvaca. Pri tome, fukara nije bila nimalo življa, valjalo je samo pogledati odvratne kreature koje su se radovale svom strašnom odrazu u skršenom ogledalu.
Tako ovih dana i nastaje nadrealna epska proza o nedostižnom junaku koji ruši sve pred sobom, i kraja mu nema. Oko njega su guslari, služinčad, seizi, laskavci i ostale dvorske zamlate, lišene svakog poštovanja prema sebi, bez kojih se ne može zamisliti tako razdragani ukop.
Pred izrastanjem mita o nedostižnom i večnom pobedniku, slušam čak i razložne ljude, koji su uvereni da je Srbija pred hibernacijom, i da će sve ono što od nje preživi, biti izopšteno iz normalnog sveta.
Ona je već izopštena, ali to ne mora da bude kraj.
Posle vrhunca zla, i osećanja apsolutne pouzdanosti na vrhu, njihov pad će biti strašan.
