Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1, 17.6.2020.
Možda je ovo društvo već u stanju socijalne smrti. Ili je vrlo blizu, uz saznanje da smo dotle stigli potpuno omamljeni i ravnodušni pred propašću.
Možda je ovo društvo već u stanju socijalne smrti. Ili je vrlo blizu, uz saznanje da smo dotle stigli potpuno omamljeni i ravnodušni pred propašću.
Nije li ovaj uvod preterano mračan usred razdraganog režimskog agitpropa, koji nas je preko svog pandemonijuma već priveo u zlatno doba? I sam naslov ovog teksta bi mogao da bude postavljen drugačije: šta se događa na kraju opšteg osećanja tuge, potištenosti, bezvoljnosti, umora, praznine, bezvrednosti, usporenosti i nejasnog spokoja? Dakle melanholije, stanja u kome jedva i da ima života i brige za njegov ishod.
Ta se briga ne može ostvariti bez otpora, a otpor nije moguć na izborima. Oni su surova igra unapred određenog pobednika, čija je nadmenost izazivačka i upadljivo pogana.
Osećanje bezizlaza nije samo dirigovani strah, nego stvarnost. Ovaj se režim ne može pobediti na izborima, bar dok ih režim organizuje. A to će činiti dok ne bude pobeđen, ali ne na izborima.
Iz tog kruga se ne može izaći bez otpora i pobune.
Uzaludno je propast Srbije obrazlagati ćudima vlasti i nepodnošljivim sociopatom na njegovom čelu. Oni su posledica a ne uzrok. U Srbiji je Šešeljizam davno realizovan kao strategija razaranja svega što vredi. I još traje. Sve što je okupiralo državu iznutra, nastalo je iz istog zmijskog gnezda. Svi su tu: Nikolić kao maneken nepismene Srbije koji je ostvario svoje polutanske snove, Vučić, koji je simbolički ubio bar dva politička oca i svaku slobodu na putu svog jezivog preobražaja, lažljivi stvor izrastao iz više faza sopstvene šizofrenije. I Vojvoda, naravno, koji iz udobne sinekure posmatra svoje zlikovačko delo.
Mehanizam vladanja te reptilske dinastije je jasan, ali nedovoljno objašnjen. Da li su oni uspostavili kontrolu nad maloumnom ili lobotomiranom Srbijom, ili smo takvi nezavisno od njih? Objašnjenje je samo naizgled lako: spolja su oni koji hoće da nas slome, unutra su plaćenici i sluge velikih sila, na vrhu čuvari pakla. Oni su zadužili sebe same da naprave kuću od blata koja će biti jača od simbioze svih neprijatelja. Ništa ne valja, sve je trulo, izmišljeno, krivotvoreno, gadno, zaudara i odvratno je, ali funkcioniše.
Danas je najmlađe jaje iz tog gnezda – Vučić - na putu da ostvari nacionalšovinistički san, koji bi bio amalgam velikog firerovog dela: jedan vođa, jedan narod, jedna partija. To je najmanje što očekuje 21. juna.
Socijalna inertnost nas je dovela do bezizlaza. Buntovni narod spava mrtvim podaničkim snom. Ali šta je dovelo do te inertnosti? Možda saznanje da su se svi demokratski eksperimenti u Srbiji predali pred njihovim zločinima i da su se zločinci ponovo vratili u Srbiju kao heroji. Nema ideje koja bi demokratski put bar još jednom obrazložila kao moguć. Đinđić i Oliver Ivanović su na mrtvoj straži počivše Srbije. Kapetan Dragan, Legija i Zvezdan Jovanović su junaci zlatnog doba.
Izbori su i tragedija i farsa, ne samo zbog mehanizama koji obezbeđuju nepobedivost Vladaoca. Izborna utakmica se ne može dobiti protiv mafijaške organizacije koja je formirana kao paramilitarna stranačka sekta.
Svoja kriminalna svojstva i učinke, sekta brani svim sredstvima, kao napad na tkivo društva koje se više i ne opire razaranju.
Autoru se nije dalo da svoj prvi tekst za N1 napiše sa dovoljno optimizma u sebi. Možda ga nema nimalo, mada je gipsani kult sklon padu odmah iza pobede. Mnogi su popadali posle pobedničke euforije, iako su sebe smatrali večnim.
Nisu nam potrebni izbori koji nisu mogući, nego opšti otpor. Građanska neposlušnost na dan velike farse, ili odmah posle. Izlazak na ulice, ljubav prema slobodi u doba korone. Jedino tako možemo izabrati koga nipošto ne želimo na slobodnim izborima.
Naravno, i nastavak podaništva pred kraljem od stiropora može da bude izbor. Ali ni tada kao ni sada neće biti krivaca izvan nas.
