Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 6.7.2020.
Posle čudovišnog monologa na javnom servisu, mnogi su kod AV uočili jasne znake ozbiljnih oštećenja.
Nije verovatno da su ti signali, koji dolaze iz prostora duboke tame sasvim novi, ali je sigurno da su sve češći. Uz pomoć takve sakatosti još iz nežnih godina, on je i zauzeo vlast. Na vrhuncu ispoljavanja nepovratnog kvara svakako će pasti, i to jako gadno.
Nisam sklon da pratim, u suštini humane ideje iznesene ovde o pravdi za Vučića, niti bih tragao za objašnjenjem simptoma koji nalažu da pacijent bude zbrinut u mekoj sobi, uz jaka sredstva za ublažavanje mahnitosti. To se uglavnom čini post festum, kad nesrećnika dovedu pred duševnog doktora. Prve dijagnoze postavljaju rođaci, prijatelji i svi koji vide da nešto mnogo nije u redu, a to što vide ne može se sakriti. Skoro bez izuzetka se potvrđuje da su te laičke procene sasvim tačne.
Ali ovoga niko nigde ne dovodi niti odvodi, niti se zabrinuta struka oglašava. Sve je u redu, idemo dalje, svi ćutimo, pacijent drži govore i ne zaustavlja se. Suviše je dockan da se čitav mrzilački i rušilački pohod po Srbiji opravda samo boleštinom onoga koji razara. Mirno posmatranje ludaka koji sprovodi svoje ideje nad uhapšenim društvom, svedoči o teškoj bolesti društva.
Ako Pacijent od Srbije zaista ište specifičnu negu a ne dobija je, nismo u tome nimalo originalni. Istorija je puna ludih vladara, uz njih AV bi mogao da prođe kao Solomon, sve dok se ne vidi stanje stvari.
Kralj Erik XIV od Švedske bio je šizofreni paranoik, uveren da će ga ubiti oni koji se smeju, pa je on ubijao njih. Bio je uveren da je sam sebi brat.
Egipatski kralj Faruk I je uz druge odlike, bio ludi kleptoman. Pa je pogodnost da se sretne sa Čerčilom iskoristio da mu ukrade džepni sat.
Francuski kralj Šarl VI je od ludila zaboravio da je kralj, zavijao je oko dvora kao vuk, i bio uveren da je napravljen od stakla.
Engleski kralj Džordž III, retko je izlazio iz vlastitog sveta mašte, planirao je da potopi London, i redovno se isključivao iz stvarnog života. Bio je inspiracija za nastanak čuvene serije Crna Guja.
Uzgred naš Boldrik, koji se zove Goran Vesić, sprema se da seče Košutnjak, i sam je svoj Tasmanijski đavo.
Ovo su samo neki bizarni primeri iz bogate galerije ludih vladara. No, da li je to neka uteha za nas, uz olakšavajuće saznanje da ovaj (još) ne ubija kad mu se smeju, i ne mora da bude svoj brat, jer brata ima. Nije baš od stakla, mada ko bi ga znao. Namerava da poplavi Beograd. Ne zavija kao vuk, ali zavija. Satove ne krade, ali penzije da. Njemu pomoći nema i ne zaslužuje je.
Posle ratova, lomova i pogibije, slavljenja zločinaca i licitiranja čiji su zlikovci humaniji, ubistva premijera, uz naknadnu beatifikaciju njegovih ubica, čini se da je dolazak AV bio logičan. Sociopata, patološki lažov i mitoman, mrzilac svega oko sebe, čak i onih koji ga mrze a ponašaju se kao da ga vole. Na vrhuncu paradoksa, pojava dostojna prezira, postaje nosilac prezira prema svima i svemu oko sebe.
Vladar koji nas je udaljio od svih suseda, od sveta i svake realnosti, ugušio ideju o tome da bilo šta može bude drugačije. Uverio podanički sloj građanstva da je nepobediv i nesmenjiv. Pokušao da dokaže kako je njegovo ludilo svrhovito i prolazno, i da usrećuje Srbiju, nasuprot njegovoj mržnji i uverenju da je taj inače nepodnošljivi lik neodoljiva inspiracija.
Odgajio je koloniju mentalno sebi sličnih, nepismenih kreatura koje na najgori način tumače njegove najgore ispade, gadne žitelje njegovih telesnih šupljina, čopore tabloidnih dobermana i drugih džukela, koje su spremne na sve: da urlaju, ali i da podviju rep i nestanu kad gazda bude smaknut s vlasti.
Na presto ga je dovela logika najvećeg zla, a ne samo demonska snaga ludila; ista logika će ga oboriti. Zlo je akumulirano kao medijska cenzura, oduzimanje sloboda, pljačka ogromnih razmera. Organizacija države kao mafijaške grupe, gaženje ustava i svih normi. I socijalna pareza društva.
I konačno pandemija, njen planirani uzlet u Srbiji kao esencija svega što je navedeno i onoga što nije. Ludi kralj je očito planirao slobodno širenje bolesti kao sredstva za kontrolu straha, koji će on suzbijati svojim paničnim despotizmom i novim istorijskim podvizima. Ali, ova se agonija više ne da kontrolisati, stvor je konačno postao predmet od stakla i svakako će se razbiti, lomeći sve oko sebe.
Više nije važno je li on lud ili nije, svejedno je hoće li ga lečiti ili uhapsiti, hoće li to učiniti protivnici ili podanici. Ali nešto od toga bi moralo da bude najava spasenja i to odmah.
