Miloš Janković, tekst za Peščanik.net, 10.7.2020.
Postaje sve očiglednije da su režimski elementi ubačeni u masu demonstranata da bi izazivali nasilje. Pojavilo se i nekoliko komentara u kojima se objašnjava kako ti elementi funkcionišu, gde se obučavaju i na koji način izazivaju haos. Ono o čemu je ostalo da spekulišemo jeste zašto režimu odgovara izazivanje haosa. Brojni su potencijalni odgovori na ovo pitanje: od izazivanja podela u društvu do suzbijanja protivnika i demonstracije sile. Koji god od ponuđenih odgovora bio bliži istini, da bismo odgovorili na režimsku provokaciju moramo napraviti korak unazad i zapitati se zašto je režimu baš sada neophodno da pravi podele, suzbija protivnike i demonstrira silu.
Već osam godina Aleksandar Vučić vlada tako što svaku situaciju interpretira kao kriznu ili samu krizu izaziva, kako bi se onda predstavio kao suvereni spasilac koji će nas izbaviti iz nevolje i zaštiti od svih neprijatelja i nepogoda. Paradigmatičan primer njegove vladavine prikazan je u predizbornom spotu u kome se narodu preti haosom ukoliko ne bude njega da nas od toga zaštiti. Nisu, međutim, sve krize izazvane njegovom voljom, što ne znači da mu ne idu na ruku. Tako je početak pandemije iskoristio da stegne obruč oko nas zloupotrebljavajući naše strahove i manjak informacija o zarazi. Krizu je zatim suspendovao na određeno vreme kako bi na izborima kapitalizovao plodove restriktivnih mera. A onda kao da mu je pandemijska kriza neočekivano skočila za vrat. Opasnost stvarne krize je upravo u tome što se ne može kontrolisati po želji tiranina. Mada je uspeo da lažira stvarne podatke o broju umrlih i zaraženih, ljudi su polako na svojoj koži ili koži bliskih ljudi počeli da osećaju istinu. Snimci bolnica ogolili su brojne probleme sa kojima se suočava naš zdravstveni sistem. Postalo je nemoguće prikriti nemoć tiranina da upravlja ovom stvarnom krizom. Kako priznanje nemoći za njega nije opcija jer ruši same temelje tiranske vladavine, bilo je neophodno kreirati novu krizu i demonstrirati sposobnost upravljanja. Dobro je znao da će najava novog policijskog časa isprovocirati ljude da izađu na ulice. Preostalo mu je jedino da izazove nemire i time opravda brutalnu primenu sile čime bi građane uverio da i dalje ima sposobnost da se nosi sa svakom krizom.
Ako je ovo pravi razlog zašto mu lažirana kriza ide na ruku, jedini način da na to odgovorimo jeste da u fokus vratimo stvarnu zdravstvenu krizu. Jasno je da je nasilje u ovom trenutku politički bumerang i da ga zbog toga treba izbegavati. Ipak, nije dovoljno da svoje nezadovoljstvo iskažemo samo tako što ćemo mirno prošetati, a zatim se vratiti svojim kućama. Protest mora prerasti u prostorni poligon istine. Moramo ispostaviti određene zahteve ukoliko želimo da protest uspe. Ti zahtevi, međutim, ne treba da budu upućeni tiraninu. Zahtevati nešto od njega značilo bi priznati mu sposobnosti da rešava naše probleme. Umesto toga, zahtevi se moraju uputiti na druge dve adrese. Prvo, moramo zahtevati jedni od drugih istrajnost u mirnim demonstracijama koje će se pretvoriti u javna mesta istine. Drugo, moramo ohrabriti lekare da stanu pred nas i tu istinu nam direktno saopšte.
