Goran Marković, insert iz neobjavljenog romana „Kafka u Beogradu“
Već duže izbegavam ogledala. Iz razumljivih razloga, ako me razumete. Ali pre izvesnog vremena, ni sam ne znam zbog čega, na putu za kuhinju zastao sam ispred onog u predsoblju i pažljivo se pogledao. Za trenutak mi se učinilo kako su se, zapravo, u mom izgledu dogodile izvesne promene pa sam poželeo da utvrdim o čemu se tu radi.
Nisam mogao da utvrdim ništa određeno ali bio sam siguran kako više nemam isti izraz lica kao ranije. U ogledalu je, naime, bila neka druga osoba koja je, začuđena, buljila u mene. Možda su se na mom licu samo malo promenile crte, položaj obrva ili oblik nosa, koje su zajedno odavale utisak začuđenosti? Međutim, te promene su, ako su uopšte postojale, bile toliko male da nisu mogle da izazovu čudni odraz moga lika u ogledalu. Pripisao sam taj trenutak mom opštem psihičkom stanju nastalom nakon poslednjih događaja i odmah na to zaboravio.
Sutradan ujutru me je žena, međutim, upitala: „Šta ti je?“ „Šta – šta mi je?“ „Izgledaš nekako podbulo. Jesi li dobro spavao?“ „Jesam“, odgovorio sam i otrčao u kupatilo. U ogledalu su se promene na mom licu već jasnije primećivale: jagodice su mi bile izraženije a boja kože nekako žućkasta. Nisam želeo da suprugu uzbuđujem ovim još uvek nejasnim otkrićima pa sam seo za računar i na internetu počeo da pretražujem sve moguće bolesti koje bi za simptome mogle imati promene koja su mi se, sada je već bilo sigurno, dešavale. Kao što pretpostavljate, zapleo sam se u mnoštvu sasvim različitih informacija koje su me dodatno oneraspoložile ali nisu još uvek davale odgovor na to šta je sa mnom.
Da se stvar komplikuje, potvrdio mi je događaj iz Knez Mihailove. Ulica je bila prepuna sveta kada je od nekud iz gužve izronila moja dugogodišnja devojka Mirjana. Bio je to iznenadni susret posle mnogo vremena koji možda delimično objašnjava činjenicu da me nije prepoznala! Stao sam ispred nje i rekao: „Mirjana!“ Ona me je zbunjeno pogledala kao nekog apsolutno nepoznatog? „Ja sam“, bila je moja sledeća rečenica a na njenom licu se pojavio izraz koji je ukazivao napor da me izvuče iz svoga sećanja. Rekao sam svoje ime i prezime kao nekome kome se prvi put u životu predstavljam a ona nije mogla da sakrije svoju zapanjenost. „Izvini, toliko si promenio. Šta ti se desilo?“ „Meni? Ništa…“ Posle nekoliko reći, izvinila mi se i brže bolje otišla dalje, kao osoba koja beži iz neprijatne situacije.
Nastavio sam neraspoloženo da hodam i zastao ispred Francuskog instituta. U izlogu su bile izložene reprodukcije nekog našeg slikara koji živi u Parizu i koje mi se, ruku na srce, nisu baš mnogo dopale. Ali kada sam podigao pogled, ugledao sam svoj odraz u staklu i užasnuo se! To nisam bio ja! Preda mnom je stajala nekakva azijatska faca koja sa onim kako ja sebe zamišljam nije imala mnogo veze? Pre svega, na zategnutom licu te spodobe nije bilo ni jedne jedine bore, koža mu je bila glatka kao u deteta. Zatim, na njegovoj glavi bilo je mnogo više kose nego što je ja imam. Obrve su bile iskošene kao kod Kineza. Usta su mu se kezila u mom pravcu nekim usiljenim smeškom.
Osvrnuo sam se u panici i shvatio kako se oko mene ljudi ponašaju kao da se ne događa ništa čudno. Kada sam ponovo pogledao u pravcu izloga, ti isti ljudi su hodali iza onog tipa koji mi se još uvek kezio i uopšte nisu obraćali pažnju na njega! Osetio sam kako mi niz kičmu klizi hladan znoj. Počeo sam da trčim, uz put se sudarajući sa prolaznicima. Izbio sam na Studentski trg i kroz park krenuo prema Višnjićevoj. Na izlazu iz parka su me, međutim, zaustavila dva vojnika. Bili su u neobičnim uniformama a na glavi imali čudne šapke sa velikom crvenom zvezdom.
„실례합니다, 킹 피터 스트리트는 어디에 있습니까?“ – upitao je prvi. „Molim???“ „검은 양 과자 가게. 어디?“ – dodao je drugi. „Ništa vas ne razumem“, rekao sam i nastavio put. Ali njih dvojica su počela da hodaju za mnom, pretpostavljam da su pomislili kako ću ih odvesti do mesta na koje su se uputili. Ja sam zastao i upitao ih: „Do you speak English?“ na šta mi se prvi nasmešio i odvratio: „우리는 당신을 이해하지 못합니다.“ Drugi je takođe bio ljubazan: „흑양. 아이스크림.“ Slegnuo sam ramenima i ubrzao korak. I oni su učinili isto.
Krenuo sam ka ulici Kralja Petra i, na svoje zaprepašćenje, na uglu te ulice i Zmaja od Noćaja primetio sam uličnu tablu na kojoj je stajalo 베드로 왕??? Moji pratioci su se grdno obradovali zbog imena ulice koju su, pretpostavljam, tražili. Spustili smo se naniže i moji pratioci su se ponovo poradovali. „흑양! 아이스크림!“, počeli su da viču ispred poslastičarnice Crna ovca iznad čijih vrata je stajao natpis 흑양. Ušli su unutra a ja sam to iskoristio da ih se oslobodim.
Polako sam počeo da shvatam kako se nalazim u nekom stranom gradu, sigurno van Evrope, verovatno u Indokini ili na Korejskom poluostrvu. Seo sam u taksi i napeto kroz prozor pokušavao da pronađem bilo šta što bi mi pomoglo da odgonetnem gde smo. U jenom trenutku, dok smo prolazili pored hotela Beograd, ugledao sam natpis na engleskom – Hotel Pyongyang. Dakle, u Severnoj Koreji smo, došlo mi je najzad u glavu! Odmah sam za to dobio potvrdu jer me je sa jednog bilborda posmatrao naš vođa, prilično ugojen i obučen u vojnu uniformu kakvu nosi Kim Jong Un.
Okrenuo sam se ka taksisti koji je ličio na glavnog glumca iz korejskog filma Parazit. Upitao sam: „우리는 어디로 가고 있습니까?“ On mi ništa nije odgovorio.
Peščanik.net, 23.6.2020.
