Piše: Goran Marković, 22.4.2020.
Peščanik.net, 4.7.2020.
Na internetu u ovome trenutku možete pronaći na desetine opisa ponašanja egomanijaka. Navešću samo jedan, prvi koji sam otvorio.
Ovaj narcistički poremećaj ličnosti uključuje sledeće simptome: oskudan identitet, nesposobnost da se drugi cene, privilegovanje sebe, nedostatak autentičnosti, potreba za kontrolisanjem, netolerantnost za tuđe mišljenje i poglede na svet, emocionalna otuđenost, grandioznost – veličanje sebe, nedostatak svesnosti ili uvida u posledice koji ima sopstveno ponašanje, minimalna empatija, očajnička potreba za odobravanjem i pozitivnim mišljenjem drugih osoba.
Ova je dijagnoza, uz sve obzire prema našoj nestručnosti, više nego jasna. Kao da neko opisuje Aleksandra Vučića. Ako uzmemo u obzir da je maligni narcizam, o kome je ovde verovatno reč, ozbiljan duševni poremećaj, bilo bi potrebno da počnemo da se prema našem predsedniku odnosimo kao prema bolesniku i da po strani ostavimo bes, mržnju ili sprdnju koje često osećamo posle njegovih javnih nastupa. Njemu je, naime, potrebna pomoć, on je bolesnik i to u osnovi menja sve.
Doduše, da bismo sasvim promenili ponašanje prema njegovom slučaju potrebno je da se ispune dva uslova. Prvo, da struka (to je u poslednje vreme moderna reč) donese o tome svoje mišljenje i, drugo, da sam bolesnik pristane na lekarsku pomoć. Bez prave, a ne naše, diletantske dijagnoze, kao i bez svesti, makar krajnje sužene, ali ipak svesti obolelog da sa njim nešto nije u redu ne može mu se pomoći.
Tu postoji još jedna teškoća. Čitava jedna armija pokvarenjaka, kriminalaca, ulizica, slugeranja i grebatora koji žive (a neki se, bogami, i prilično bogate) na račun njegove bolesti odmah će skočiti da ga odbrane od lažnih optužbi za nenormalno ponašanje, zlonamernog tumačenja njegovih sumanutih poteza i pripisivaće to izdajničkom delovanju stranih plaćenika, neprijatelja Srbije i slično. Jer, ako na scenu stupi medicina, sa svojim znanjem i neoborivim naučnim dokazima, njihov kriminalni, lažljivi modus operandi biće raskrinkan. Jednostavno, dvorac u kome oni caruju ima kartonske zidove sa šarama u obliku dame herc, osmice pik ili sličnim i potrebna je samo jača promaja da nestane kao da ga nikada nije ni bilo.
Na kraju, poslednja teškoća. Imamo li hrabrosti da kažemo o čemu se radi? Pre svega, mogu li da se na nešto tako odvaže psihijatri i psiholozi, oni koji su pozvani da se o ovoj stvari izjasne i koje lekarska zakletva obavezuje na donošenje zaključaka koji pomažu ozdravljenju bolesnika. I mi ostali, koji u pola glasa šuškamo o njegovoj bolesnoj ličnosti i ne usuđujemo se da jasno i glasno kažemo ono što je već i deci jasno.
I dan danas se sećam onog snimka mitinga Nikolae Čaušeskua pred nepreglednom masom naizgled pokornih glava u kojoj se jedan jedini čovek, utopljen u gomilu, usprotivio tiraninu povikavši nešto na rumunskom. To je bilo dovoljno da počne prvo komešanje, a zatim i veliko rušenje nerazušivog poretka. Da desetka karo, žandar tref i kec pik padnu bez i najmanjeg šuma. Da li će neko ovde podići glavu i dovoljno glasno objasniti tiraninu u kakvom je očajnom stanju i da li će to dopreti do njegovog uha i prinuditi ga da klimne glavom u znak pristanka da ode na neophodno lečenje? Ili ćemo dopustiti bolesti da i dalje gospodari našim ubogim životima?
P.S. Postoji još jedan, skraćeni način da se ovo najzad dogodi. A to je da me sam bolesnik optuži za laganje, veleizdaju ili šta god izabere, pa da se nađemo na sudu. Tada će odbrana izvesti hiljade sati tužiteljovih kreveljenja, prenemaganja, laganja, pretnji, neostvarivih obećanja, ulagivanja nemoćnim starcima, navodnih spasavanja dece iz smetova i šta još sve ne, pa će sudski veštaci morati da izvrše ekspertizu. Naći će se neko da obavi psihijatrijski pregled i ja ću, posle toga, naravno biti oslobođen…
