Piše: Goran Marković, tekst za Peščanik.net, 18.7.2020.
Obest rađa silnika.
Obest ga naduva silno.
Mimo reda, mimo zakona.
Obest ga uznese visoko.
Sa uzvišenog mesta
strmoglavce pada on.
Uzalud mu čitav trud.
Edip, treći čin, prevod Aleksandar Gatalica
Ovo je napisao Sofokle, u najznačajnijem delu antičke dramske umetnosti, pre 2.450 godina. Kao što se lako može videti, u slučaju tiranina Aleksandra Vučića to važi i dan danas. Svestan sam da postoje nove istorijske okolnosti, nešto kao trenutna politička situacija i da ovo nije Periklovo vreme, ali takođe znam kako su zakoni dramaturgije često jači od logike svakodnevice. Kada pesnik kaže da će silnik pasti, tu nema mesta sumnji. Njemu su dani izbrojani.
Tako, na primer, u horroru žrtva neumitno hrli ka svom dželatu. Njihovi putevi nepogrešivo vode ka mestu na kome će se sresti i gde će se odigrati krvoproliće. To nije proizvoljna dramska konstrukcija, to je logika zločina: za tango je potrebno dvoje. Tako i Vučić žuri ka svom padu. Sve što čini kosi se sa zdravim razumom, mimo je osnovnog instinkta sopstvenog opstanka. Kao da namerno radi sebi o glavi.
Ali, pre nego što padne, on će svom narodu učiniti što je moguće više štete. Njegovi podanici platiće cenu obesti. Pre nego što se strmoglavi, svestan da mu je čitav trud bio uzaludan, silnik će polupati sve oko sebe. Pašće u prašinu natopljenu krvlju. Kao u antičkoj tragediji, sve vodi ka katastrofi ali protagonisti nisu sposobni da to spreče. Fatum im ne dozvoljava.
Kada već pominjemo narod, i tu je u igri dramaturško pravilo da se sve što je započeto mora dovesti do kraja, zaplet rasplesti a likovi i njihova dela privesti razrešenju. Jednom, Petog oktobra, doživevši katarzu, naš narod nije dovršio priču. Ono što se zove Šesti oktobar nikada nije izvedeno, sve se razvodnilo a dramska napetost nestala je u neodlučnosti, pomešanoj sa pohlepom. To je razlog što je hor utišan i najzad izbačen iz predstave, a uloga horovođe godinama dodeljivana najnetalentovanijima. Predstava, jednostavno, nije uspela.
Na scenu su kasnije, u drugom činu, stupili diletanti i njihova glavna zvezda – šmirant. Sve je počelo da odiše lošim ukusom i nemogućim rešenjima koja su na sve strane trubila kako je u pitanju najobičnija laž. Uzalud su šmirant i ostali protagonisti preterivali u nastojanjima da deluju uverljivo, iza njihovog nastojanja da se prikažu impresivnim ostalo je najobičnije kreveljenje koje nije moglo prevariti ni najupućenije. Sve se najzad pretvorilo u zvižduke i po koji paradajz koji je doletao iz gledališta.
Možda ćemo, posle Vučićevog pada, dobiti još jednu šansu, ovoga puta poslednju. Za prvu pomoć, nije kasno da pročitamo klasična antička dela i shvatimo kako je već sve napisano. Tragične greške, fatalne zablude i, što je najvažnije, ljudska glupost već su primećeni i zapisani. Samo je potrebno da pesnike i njihove poruke – razumemo.
