Ovde postoji samo Vučić. Sa dvotrećinskom, ili ako ćemo sasvim pošteno, sa trotrećinskom većinom u parlamentu. I na lokalu, naravno. Tako da vam je ovde kod nas sve u istim rukama: od kanalizacije do sudbine zemlje. Zar ovo nije potpuni uspeh bojkota
Niste čuli za Kukulovce? To je ono selo pored Leskovca, koje će ostati zapamćeno po izjavi: „Da nismo pozvali medije ostali bismo bez asfalta“ i ekspresnog reagovanja bivše (a možda i buduće) premijerke: „Asfaltiranje u Kukulovcima nema veze sa izborima i glasanjem“. Naravno da je u pitanju bila ucena - asfalt ili bojkot, u kojoj su pobedili Kukulovci. Dobiše put i rasvetu, koju su još za prošle izbore dobili, pa im posle ugasili. Ali jedno je sigurno - asfalt neće odneti!
A susedno selo Svirce – ništa... Zapretili i oni bojkotom, još se pohvalili da su veći i bogatiji od Kukulovaca, ali ne dobiše ništa. I neće dobiti, džaba im je da zovu i ucenjuju. Ruku na srce, kad Drobnjak nije ni u Kukulovce hteo, kud bi sad u Svirce da ide?
Sad, kad razmislim, čemu ta demokratija služi? Zar čovek ne glasa, prvenstveno, za svoje potrebe? Koje se tek u zbiru pretvaraju u opšte: glasam za onog ko će mi brže dovesti vodovod ili kanalizaciju, a opšta potreba je – higijena i zdravlje. Glasam za onog ko će mi brže izgraditi put, a opšta potreba je – brži prevoz i privredni rast, i sve tako... Hoću pravdu, hoću sud koji brzo rešava sporove, hoću da u parlamentu čujem svoje mišljenje o sudbini zemlje... I onda se setim čuvene replike Neleta Karajlića: „Nema to više, dećko“... Ovde postoji samo Vučić. Sa dvotrećinskom, ili ako ćemo sasvim pošteno, sa trotrećinskom većinom u parlamentu. I na lokalu, naravno. Tako da vam je ovde kod nas sve u istim rukama: od kanalizacije do sudbine zemlje.
Zar ovo nije potpuni uspeh bojkota? Čiji je cilj mogao da bude samo ovaj: da ogoli privid demokratije i pokaže pravu prirodu ovog režima i njene politike. I u tome se uspelo, možda i više nego što su se bojkotaši nadali: u parlamentu više nema ni prave ni lažne opozicije - ni Čede, ni Čanka, ni Šešelja.... E sad, nema ni pozicije, ako ćemo pravo. Što napisa berlinski Tagescajtung o izbornoj pobedi Aleksandra Vučića – „njegovi partijski drugovi ne postoje.“
Ali to im nije baš najtačnije: Vučićevi partijski drugovi i postoje i ne postoje, zavisi od prilike. Pogledajte Jutku, recimo! Ovaj bivši predsednik opštine i optuženi zlostavljač, istovremeno i beži od suda – i izlazi na izbore! Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš! Što reče neko na Tviteru, to je sasvim razumljivo jer je Brus kao Njujork.
Ne bih da ispadne da ni premijerka ne postoji, jer bi tada u zaborav pala i njena pamćenja vredna izjava o tome da asfaltiranje u Kukulovcima nema veze sa izborima, ali da to u stvari i nije pravo pitanje. I treba pamtiti ovu njenu izjavu: „Je l’ moguće da nemate nijedno pitanje za mene oko Saveza pčelarske organizacije Srbije, oko našeg meda, oko naših pčelara, oko toga šta smo uradili za pčelarstvo. Je l’ moguće da je to vama irelevantno?“, rekla je premijerka nakon čega je dobila aplauz prisutnih.
Eh, taj aplauz. Kad već nismo kao Belgija, gde je špalir lekara i medicinskih tehničara okrenuo leđa svojoj premijerki koja im je usred epidemije došla u posetu, smemo li makar da sanjamo o tome ko će ovde dobiti veći aplauz? Hoćemo li jače aplaudirati Kriznom štabu, koji je ćutao o pravom broju zaraženih virusom korona, ili novinarima koji su to obelodanili? Kažu u BIRN-u, broj zaraženih u dane pred izbore kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke o 90-95 novoobolelih. Nije mi jasno, zaista, zar među obolelima nema glasača SNS-a, kad iz sve snage, i dalje, tako glasno aplaudiraju?
Je li ovo samo generalna proba pred aplauze koji će uslediti kad mandatarka objavi sastav nove vlade, ili će možda ključan biti tek onaj aplauz kad parlament konačno izbriše iz Ustava preambulu o Kosovu i Metohiji? Znali smo da se to uveliko sprema, šta se sad pravimo ludi, zar predsednik da ne dobije aplauz?
A dok aplaudirate, razmislite: Kukulovci dobili asfalt, a vi?
