Ana Zdravković
Pismo s Novog Zelanda
Haos koji poznajem
U trenutku kada su do mene doprli snimci protesta i brutalnosti policije u Beogradu, u mojoj kući se našla grupa prijatelja, britanskih emigranata. Sadržaj snimka me je uznemirio i naterao da napišem pismo svom školskom drugu, Vladimiru Rebiću
Odselila sam se na Novi Zeland u vreme kada mobilni telefon još nije bio produžetak ruke i kada je odlazak značio priličnu odsečenost od svih koje sam za sobom ostavila. Nisam želela da odem; porodica je vršila pritisak i pozivala me na roditeljsku odgovornost da odgajim svoje dete u zdravijem okruženju.
Konačnoj odluci ipak je presudila ucena tadašnje vlasti kojoj je, verovatno zbog mog uticaja na užičke gimnazijalce, veoma bilo stalo da se pridružim SPS-u.
Sve godine provedene van nisu učinile da tinjajuće nedostajanje prestane. Posete Srbiji me uznemiravaju. Ne potresaju me toliko zauvek nedovršene kuće, izdrobljene fasade, smeće, psi lutalice, sadržaj većine TV kanala. To su površinski simptomi koje bi efikasna lokalna i državna vlast lako mogla rešiti sprovođenjem ispravnih propisa.
Ono što moj tinjajući bol čini akutnim su lica ljudi koja posmatram kroz prozore gradskog prevoza. Decenije muke i napora da se preživi učinila su ta lica umornim, tužnim, ogrubelim i bespomoćnim. Ne mora da bude tako. Život ne treba da bude gladijatorska arena.
Međutim, dokle god je politika jedne vlasti usmerena ka održanju moći, privilegija i statusa, ekonomije i BDP-a, a ne pre svega ka mentalnom ozdravljenju nacije, dokle god u centru takve politike nije empatija i briga za pojedinca i životnu sredinu, pritom ne mislim samo na Srbiju, sunovrat je neizbežan.
Isti taj narod mora da zna da moć leži u njemu, moć da menja vlast i time je primorava da bude svesna svoje prolaznosti i izvesnosti svog neodržanja. „Pasivnost populacije u odnosu na svoje vladare“, pisao je Etjen de la Boesi, „jeste najpre stečeni, a potom i nasleđeni porok; uporna volja da se njime vlada postaje tako duboko ukorenjena da čak i želju prema oslobođenju taj narod doživljava kao nešto ne baš tako prirodno“. Nekada narod služi vladara zato što je primoran silom. Ali oni potonji, generacije koje dolaze, radiće svojom voljom ono na šta su njihovi preci bili prisiljeni.
Čini mi se da ništa nije teže nego biti roditelj u Srbiji. Svaki neuspeh, propuštenu priliku ili nesreću svog deteta roditelj doživljava kao svoju grešku. Ubeđenje vaše dece da ćete ih zaštititi od nasilja, neukusa, životnih teškoća i beznađa zarazno je. Međutim, roditeljska odgovornost takođe nalaže da vaspitanjem svoje dece prekine ciklus pasivnosti i da ih osposobi da jednom, kada odrastu, ta ista deca bez straha preispituju i, ukoliko je potrebno, suprotstavljaju se politici establišmenta, svakog autoriteta, bilo vladajućeg ili opozicionog.
Ono što je sadašnja vlast počinila, a naročito način na koji je pristupila suzbijanju kovida, moglo bi se nazvati ubistvom sa predumišljajem jednog naroda. Nije li to dovoljno da izvede milione građana na ulice?
Protiv vladajuće partije, a naročito one čija se politika može opisati kao diktatorska i patološka, opozicija može samo istinom. Znam da je problem slobode medija od izuzetnog značaja, ali prepucavanje grubim i vulgarnim rečima pojedinih ukazuje na nemoć, nezrelost i neukost u vođenju dijaloga.
Samo će dobro potkovana, autentična retorika, transparentna i prijemčiva za sve, uliti poverenje i odagnati strah.
U trenutku kada su do mene doprli snimci protesta i brutalnosti policije u Beogradu, u mojoj kući se našla grupa prijatelja, britanskih emigranata. Sadržaj snimka me je uznemirio i naterao da napišem pismo svom školskom drugu, Vladimiru Rebiću.
To nije bilo otvoreno pismo, niti je bilo objavljeno na mojoj fejsbuk-stranici. Ono što sam mu napisala imalo je svrhu da ga podseti na dobrog, radnog dečaka kakav je bio, da ga uzdrma i opomene da je odgovoran za ponašanje svojih radnika. Pismo je pročitao. Mislim da ga je pogodilo, ali umesto odgovora, u narednih nekoliko dana dogodili su se suzavci, hapšenja, Vladimir Mentus, Vuk Orović...
U procesu revizije, pismo je „procurilo“ i dospelo na društvene mreže. To nije trebalo da se dogodi. Odjek teksta u javnosti me je iznenadio jer pokazuje da je reč u Srbiji još uvek moćna, bez obzira na to da li su reakcije čitalaca pozitivne ili ne. Znala sam da će me slanje tog pisma koštati par prijateljstava, ali vaspitanje mi nalaže da reagujem kada i gde god mogu. Iako već dugo u Srbiji ne živim, to ne znači da mogu da prihvatim podelu na vas tamo i nas ovamo, niti da svoju zemlju volim išta manje nego oni koji u njoj žive. Želim i nameravam da se vratim. Ispunila sam svoju roditeljsku obavezu i moje ćerke imaju izbor gde i kako će dalje. To pravo na izbor želim za svakog čoveka.
Nakon što smo zajedno odgledali snimke sa protesta, jedan od prijatelja Britanaca značajno me je pogledao i upitao, „I ti zaista želiš da se vratiš u taj haos? Zašto?“ „Haosa ima svuda. Ovo je moj haos, haos koji poznajem.“
Izvor: nedeljnik ''NIN'', 23.7.2020.
