Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 19.5.2020.
Da bih pristupio temi bio mi je potreban makar simbolični istorijski razmak. Konačno sam postao smiren pred čudima i čudovištima, bez njih moj život, ako je bilo kome važan, i naši životi nisu zamislivi. Osećanje spokoja pred uništenjem, jeste letargija osuđenika koji zna da mu sledi agonija, ali ipak nije u stanju da je zamisli.
Da bih pristupio temi bio mi je potreban makar simbolični istorijski razmak. Konačno sam postao smiren pred čudima i čudovištima, bez njih moj život, ako je bilo kome važan, i naši životi nisu zamislivi. Osećanje spokoja pred uništenjem, jeste letargija osuđenika koji zna da mu sledi agonija, ali ipak nije u stanju da je zamisli.
Zašto je tome tako, priznajem da ne znam, ili ne znam dovoljno da bih makar sebi objasnio smrtonosnu socijalnu parezu. Malo je građana bilo gde u svetu koji bi mirne duše prihvatili doživotni boravak u pandemonijumu – u sažetom obliku, uz neizbežno prisustvo nečastivog – definisanom kao područje pokvarenosti, zla i bezakonja.
U književnosti, Pandemonijum je prestonica pakla izgrađena po Sataninom zahtevu (Džon Milton u religioznom epu Izgubljeni raj, 1667).
Šta se promenilo od 17. veka do danas, pa je prestonica hada, kao vladarska distopija ugrađena u fantastiku ovdašnjeg uništenja? Pri čemu i oni kojih se to tiče, čini se, razdragano pristaju na podaništvo u fikcionoj zajednici, postajući predmeti ugnjetavačke kontrole totalitarnog vladara.
Kako je, dakle moguće, u društvu koje bukvalno ne postoji, uspostaviti kontrolu nad njim? Upravo zato što ne postoji, pre kontrole nad ničim, valjalo je zatrti sve što jeste ljudska zajednica. Užasno je saznanje da su rušioci društva sve to postigli uz pomoć društva, i fatalnu nemoć da se razume pozicija ljudi neodgovornih za svoju sudbinu.
Da li nam je, dakle, kriv Vučić, čovek koji bi u svakom normalnom ljudskom ambijentu bio zaista to što jeste: niko i ništa, nesrećnik koji pokušava da izvuče sve što se može iz svoje potresne nesposobnosti. Njegov uspon nezamisliv je bez našeg pada, on je samo posledica ravnodušnosti prema gubitku svega što nas je možda činilo ljudima.
Ali, đavo je davno došao po svoje, sve što je naše njegovo je. On nas u svojoj ćudi iskušava dokle možemo da istrajemo u trpljenju. I da vidite čuda, ili to možda više nije čudo, mirno pokoravanje naroda koji još čuva lažne mitove o svojoj buntovnosti, nema granica. Bilo ko, čak i ovaj, može sa nama da uradi šta mu se prohte. Badava nam lament nad izgubljenim vremenom, kako se to desilo da nas hulje, lupeži i fukara zauzdaju i učine nas bezvoljnim i nedovoljno odlučnim da ih u samoodbrani uhvatimo za gušu.
Jedino u nadrealnosti, u kojoj smo pod totalnom narkozom, pa nam je svejedno šta je šta, ne pravimo razliku između košmara i buđenja – moguć je miting pomahnitalog vođe usamljenog od sebe i uzdignutog nad svima pred nebrojenim ekranima. Nepostojeći predsednik nečega čega takođe nema obraća se zidu nepostojećih ljudi. On izgovara svoje izabrane nesuvislosti, biće za reglerom podešava aplauze, kiborzi sastavljeni od silikonskog matriksa pljeskaju svom idolu od slame.
Tako je naša stvarnost, iz koje ne može biti valjanog buđenja, otišla u nebesa, u već zatrtu Srbiju, sa Velikim burazerom projektovanim na nebu.
Je li taj privid ipak najgore što nam se desilo u rastakanju svega što vredi i ima razum, svest o sebi i postojanju u izmišljenom svetu?
Naravno da nije. Zbog toga što ne postoje granice. Nije čovek koji je očito poremećen odgovoran za svoje nove podvige ludog naučnika, nego zamorčići koji se možda i raduju novim seciranjima na živo. Nova uzbuđenja su pred nama, a čudovišta neće prestati da rastu. Možda, ako ikada bude potrebno, i bude prilike, nećemo imati dovoljno velike kaveze za njih.
Moja sposobnost da razumem govornika koji je besedio ekranima, umanjena je očajem, koji sam, kao što rekoh na početku, uspeo da prebrodim nekom varijantom filozofskog mira: šta je tu je, idemo dalje. Idem da kupim hleb i novine, eno ih stigle su neke mlade trešnje u mom dvorištu. Pustili su me na uslovnu slobodu koju verovatno i nisam zaslužio. Ne znam umem li ponovo da je osvajam. Osećao sam se bolje dok sam bio besan, mada nije vredelo. Uveče neizbežno vidim vladajući par, same trešnje na torti rugobne elite, Anu Brnabić kao politički fenomen koji mutira. Mutante zadovoljne svojim neljudskim ulizištvom. Želeo sam da čitam strastvenu prepisku između Anais Nin i Henrija Milera, ali mi se nije dalo. Šta se mene tiču tuđe strasti? Od prijateljice sam dobio stari dobri špijunski triler Frica Langa preventivnu parabolu naše strašne zbilje, „Hiljadu očiju doktora Mabuzea“.
Nije vredelo, ovo naše je strašnije.
Ljudi mi šalju govor Vučića televizorima koji mu skandiraju, mnogi ne veruju da je to istina. Da istina je, dogodilo se, potvrđuju oni koji pomno proveravaju svaku gadost. Izostaju duhovite dosetke, sada je zaista jezivo.
U gradovima više niko ne nosi maske, vladari su ukinuli virus. Izgleda kao da se život vraća, no to je samo privid.
Hvata me strašna zebnja – kaže mi poznanik iz Sopota. Ništa ne može dobro da se završi.
Ne pitam ga zašto tako misli, moguće je da znam.
Nalazimo se tačno pred vratima pakla – kaže.
