Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 7.5.2020.
Pa zar nije porazno za toliku partiju, sa tako superiornom podrškom, sa takvim vrtoglavim rejtingom koji je stekla u vanrednom stanju, i tako nedostižnom prednošću njihovog i našeg predsednika, da mora da simulira protest
Pa zar nije porazno za toliku partiju, sa tako superiornom podrškom, sa takvim vrtoglavim rejtingom koji je stekla u vanrednom stanju, i tako nedostižnom prednošću njihovog i našeg predsednika, da mora da simulira protest
Uz sve eksperte za politički marketing koji su na usluzi vlasti, i uz celokupni kapacitet naprednjačke inventivnosti, baš je nedozvoljen stepen amaterizma i bezidejnosti koji predstavnici režima pokazuju u odgovoru na konfliktne situacije u društvu. Ovih dana ponovo smo svedoci da su plagiranje i golo nasilje jedina reakcija vlasti na poteze opozicije, kritičke inteligencije i ljutitih građana.
Istorija oponašanja, inače, kreće se u rasponu od brutalnih, preko karikaturalnih do krajnje banalnih. Tako je, setimo se, kao odgovor na građansko-opozicione proteste zbog prebijanja lidera Levice Srbije Borka Stefanovića u Kruševcu, vlast odmah pokrenula svoje „proteste“. Buđenju gradova Srbije kroz pokret Jedan od pet miliona pokušala je da parira kampanjom Budućnost Srbije. Kad su opozicioni lideri kao čin otpora najavili da će stupiti u štrajk glađu, režimski prvaci su zasmejali ceo svet zaricanjem da će i oni štrajkovati glađu, ako treba i do smrti. Kad su aktivisti Lokalnog fronta odlučili da pešače od Kraljeva do Beograda da bi stigli na protest, odmah su pronašli dobrovoljce koji će sa Kosova pešice da se upute na veliki beogradski miting SNS-a. Kad opozicija najavi miting pod parolom Stop krvavim košuljama, vlast brže-bolje organizuje još veći i nazove ga Stop nasilju...
Pa što bi onda, danas, bilo drugačije. Akcija Bukom protiv diktature dobila je svoju repliku u noćnim navijačkim bakljadama. Nasuprot individualnoj i dobrovoljnoj akciji lupanja u šerpe i zviždanja sa balkona i prozora širom Srbije, organizovane su navijačke horde pod kapuljačama koje uz svu potrebnu materijalnu i tehničku podršku, uz logistiku partijskih poverenika na terenu i neskrivenu asistenciju vlasti, pokušavaju da stvore privid masovne podrške vlasti.
Pa zar nije porazno za toliku partiju, sa tako superiornom podrškom, sa takvim vrtoglavim rejtingom koji je stekla u vanrednom stanju, i tako nedostižnom prednošću njihovog i našeg predsednika, da mora da simulira protest. Zar nije ispod dostojanstva da se, krijući se, penju na krovove ili nedovršene zgrade i postavljaju ozvučenja, da moraju da angažuju statiste uvežbane na navijačkim tribinama stadiona da raspaljuju pirotehniku i pretvaraju i nebo u buktinju koja asocira na Kristalnu noć. Zar nije pomalo i tužno da sa razglasa ogromne snage puštaju snimljene i montirane političke poruke ne bi li zaglušili ceo spektar razloga zbog kojih njihovi sugrađani sa svojom decom sa prozora i terasa priređuju večernji ritual slobode. Zar nisu i za njih neprijatni video-klipovi koje na društvene mreže postavljaju stanari zgrada iz Niša, Novog Sada i Beograda, a koji svedoče kako ovu stranačku paravojsku izbacuju iz zgrada ili sprečavaju da se popnu na krovove. Ili snimci policije koja asistira tokom akcije „Đilase, lopove“, u vreme kad su drugi građani u obaveznom karantinu tokom policijskog časa. Ili ih je, za sve to, baš briga. Jer, za njih ne važi policijski čas, oni mogu neovlašćeno da postavljaju ozvučenja na stambene zgrade, oni mogu bez dozvola da se okupljaju suprotno epidemiološkim merama, oni mogu da koriste zabranjena pirotehnička sredstva i da izlažu opasnosti druge ljude, oni mogu da ostanu nevidljivi za tužilaštvo i sve druge institucije koje su protekla dva meseca trenirale strogoću, čak i na onima koji bi da izbace đubre u vreme policijskog časa.
Ipak, ova mala personalizovana pobuna pojedinaca koja bodri demokratski duh i koja se širi Srbijom, već je napravila veliku pometnju. Pre svega porukom da je pištaljka iz raja izašla, a ne batina. I da je svaka spontana organizovanost mnogo snažnija od najžešće organizovane spontanosti. Konačno, da ne strahuju od spontanosti i suočavanja sa istinom, zar bi podmetali građanima da, u stvari, lupaju protiv lekara, a ne protiv nerazumnih i kontradiktornih poteza vlasti. Zar bi čitav spektar razloga građana što se bune svodili na podršku Đilasu, koga potom označavaju kao glavnu metu protivnapada. I zar bi, uopšte, simulirali buku i palili baklje po krovovima da su sigurni da ima dovoljno onih koji bi im dobrovoljno sa svojih prozora pružali podršku. Nisu sigurni, i zato će da pojačaju nasilje pred izbore.
