 |
| Foto: Predrag Trokicić, Peščanik |
Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 11.05.2020.
Sasvim je izvesno da su novinar iz Grocke Milan Jovanović, kao i Dejan Pavlović, predsednik „Sloge“, sindikata zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, dobili vrlo konkretan odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta. Isto tako je izvesno i da mnogi koji su na bilo koji način zagrebali u rad ove vlasti mogu da očekuju sličan odgovor, koji obično usledi nakon ponoći, dok ljudi spavaju i ne slute da u tren oka mogu da se pretvore u buktinju sa svim onim što su godinama sticali i što je donedavno bio njihov dom. Takođe, mogu da budu uhapšeni, pritvoreni, isleđivani, kao novinarka Ana Lalić tokom vanrednog stanja, i to samo zbog toga što je opisala stanje u jednom od kliničkih centara, što se na kraju ispostavilo kao istina. Zapaljene kuće, kao što znamo iz perioda ratova, teško se obnavljaju, pa čak i ako do toga dođe, bivši žitelji se teško vraćaju u njih. Praksa paljenja kuća neprijatelja, a danas političkih protivnika, predstavlja dug militarističkoj tradiciji koju je Srpska radikalna stranka negovala tokom ratova devedesetih, kada je sa svojim paravojnim formacijama praktikovala ovakve vidove ubeđivanja na terenu. Stranka koja je nastala prostom deobom od SRS-a, nasledila je i ove oblike ponašanja, koji su se preneli iz radikalskog jezgra. Vatra, baklje, progoni, arlaukanje, hajkanje, potpaljivanje oduvek su predstavljali samo uvertiru u ono što je dolazilo kasnije, mnogo krvavije i opasnije od samog čina paljenja.
Sasvim je izvesno da su novinar iz Grocke Milan Jovanović, kao i Dejan Pavlović, predsednik „Sloge“, sindikata zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, dobili vrlo konkretan odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta. Isto tako je izvesno i da mnogi koji su na bilo koji način zagrebali u rad ove vlasti mogu da očekuju sličan odgovor, koji obično usledi nakon ponoći, dok ljudi spavaju i ne slute da u tren oka mogu da se pretvore u buktinju sa svim onim što su godinama sticali i što je donedavno bio njihov dom. Takođe, mogu da budu uhapšeni, pritvoreni, isleđivani, kao novinarka Ana Lalić tokom vanrednog stanja, i to samo zbog toga što je opisala stanje u jednom od kliničkih centara, što se na kraju ispostavilo kao istina. Zapaljene kuće, kao što znamo iz perioda ratova, teško se obnavljaju, pa čak i ako do toga dođe, bivši žitelji se teško vraćaju u njih. Praksa paljenja kuća neprijatelja, a danas političkih protivnika, predstavlja dug militarističkoj tradiciji koju je Srpska radikalna stranka negovala tokom ratova devedesetih, kada je sa svojim paravojnim formacijama praktikovala ovakve vidove ubeđivanja na terenu. Stranka koja je nastala prostom deobom od SRS-a, nasledila je i ove oblike ponašanja, koji su se preneli iz radikalskog jezgra. Vatra, baklje, progoni, arlaukanje, hajkanje, potpaljivanje oduvek su predstavljali samo uvertiru u ono što je dolazilo kasnije, mnogo krvavije i opasnije od samog čina paljenja.
Nimalo neočekivano, vanredno stanje u Srbiji, koje je bilo ispunjeno militarističkim slikama kao pretnjom u javnosti, smenili su upravo prizori sa vatrom – najpre bakljadom na krovovima zgrada, halabukom i falangističkim okupljanjem, da bi naposletku bila zapaljena kuća predsednika jednog vojnog sindikata u Surčinu. Put od maskirnih uniformi sa dugim cevima u centru grada do ovog trenutka nije bio dug. Slike nasilja, koje su u početku bile usmerene prema nevidljivom Covidu-19, prenosile su se rapidnom brzinom iz dana u dan, pod parolom brige za opšte dobro, sa virusa na ljude, i to na one neposlušne, odbegle penzionere, novinare „bukače“, prekršioce samoizolacije, na glasnogovornike sindikata, odnosno predstavnike opozicije. Kako je tekla ova ubrzana evolucija Covida-19 od molekularne strukture, preko višećelijskih organizama do političkih protivnika, bilo je jasno već od samih početaka stanja vanrednosti, koje je uvedeno nakon nedelja šegačenja sa svetskom pandemijom.
Šta će biti s kućom, ne pita se jedino vlasnik Pinka, jer je očigledno da je ta kuća tokom vanrednog stanja zadobila eksteritorijalni status, sa mogućnostima nezakonitog zadružnog okupljanja, te propagiranja nadrilekarstva i slobodne celodnevne propagande. Takođe, vlasnik ove kuće dobio je specijalni povlašćeni status u okviru resora vojske, koji mu je omogućio da slobodno ulazi u kasarne, kao što je to krajem aprila učinio u Novom Pazaru, gde se pojavio kao altruista i patriota sa donacijom u vidu zaštitne opreme protiv Covida-19. Njegova kuća postala je sigurna odavno, a to su postigle i sve one medijske kuće koje su se usput prikopčale na glavni SNS voz. Sve ostale, koje to nisu učinile, moraju se suočiti sa odgovorima koje su dobili novinar Milan Jovanović i predsednik vojnog sindikata „Sloga“ Dejan Pavlović.
Slučaj novog paljenja kuće u svakodnevnoj političkoj praksi Srbije, ponovo pokreće i neka stara pitanja o statusu slobode u ovoj državi. Naime, nakon jezivog noćnog incidenta, Pavlović je dao izjavu o minulom događaju. Rekao je tom prilikom da ga je spasao samo lavež pasa koje, inače, odgaja. Naveo je i to da je prethodnog dana celo to surčinsko naselje ostalo bez vode, kako je bilo i tokom noći sa požarom. Pavlović sutradan nikog nije optužio, ali je ponudio moguću rekonstrukciju događaja, osvrnuvši se na svoj intervju koji je dao neposredno pre uvođenja vanrednog stanja. U tom intervjuu za Svedok, on je upozorio na rapidni odliv kadrova iz Vojske Srbije kao i na neispunjena obećanja Aleksandra Vučića još iz vremena kada je bio premijer. Tokom pandemije, više puta je podnosio krivične prijave protiv starešina VS, koji su bili odgovorni za infekciju vojnika, naročito onih koji su bili angažovani u ćuprijskoj bolnici, gde je došlo do većeg širenja zaraze. Ispostavilo se da je Pavlovićeva sindikalna borba za bolju zaštitu vojnika, viši standard poslovanja u vojsci, ali i bolji odnos vlasti prema ovom resoru, dovela do neželjenih efekata – Ministarstvo odbrane je za početak pokrenulo protiv njega disciplinsku prijavu.
Kad god se neko igra vatrom, mora biti upućen i na drugi važan element – a to je voda. U slučaju podmetanja požara u Surčinu, ishod akcije bio je obezbeđen zavrtanjem ventila za vodu. U političkom smislu, igrati se vatrom znači ići na rizik sa potencijalno velikim posledicama. Požar je zamalo izbegnut u Nišu, kada su naprednjaci sa krova jedne zgrade ispustili baklju na tendu u prizemlju. Piromani u političkoj kulturi ne mare za ovakva upozorenja. U zemlji, u kojoj je sasvim prirodno da svaki drugi dan bude podmetnuta bomba ispod nekog automobila, ili da eksplodira paklena naprava u nečijem dvorištu, nema velikog uzbuđenja kada nečija kuća bude zapaljena. Uostalom, nedavno su nepoznati počinioci ubacivali zapaljene krpe u ulaze zgrada u Kotežu, i to onih iz kojih su se čula večernja protestna lupanja u šerpe. Bili su to mali požari u najavi, koji bi trebalo da opomenu stanare na pravila ponašanja u naprednjačkom poretku, gde se svako lupanje u emajlirano dno može kazniti vatrom, kritički tekst o Kliničkom centru Vojvodine – zatvorom, a tekstovi protiv lokalnih moćnika ili intervjui o lošem stanju u vojsci – paljenjem kuće.
Nakon događaja u Surčinu, oglasilo se i Ministarstvo odbrane, koje je upozorilo „da će tužiti svakog ko prejudicira razlog požara dok je istraga u toku“. Takođe, apelovalo je na sindikat „Sloga“ da sačeka rezultate istrage pre nego što počne da „tuži i sudi“. Na lice mesta izašli su policija i forenzičari. Tužilaštvo je istragu prepustilo MUP-u a ne Vojnoj policiji. Kao i obično, država je pokrenula svoje institucije: ostaje samo pitanje hoće li te institucije raditi svoj posao i utvrditi počinioce ovog nedela ili će istraga ostati u začaranom krugu, kao toliko puta u slučajevima vojske i policije.
