Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 19.05.2020.
Naizgled, stvari se komplikuju. Da li su režimu potrebne opozicione stranke na izborima zarad privida legitimnosti? Prva pretpostavka bojkota glasi: ako ne izađu na izbore, stranke prave opozicije oduzeće privid demokratskog legitimiteta tekućem kriminalnom režimu. Odatle sledi druga pretpostavka: režim će učiniti sve da opozicione stranke prisili na izbore. Primer za to „sve“ je, recimo, aktuelna kriza u Demokratskoj stranci. Međutim, režimu ne odgovara čak ni privid uspeha, a kamoli realni uspeh opozicije na izborima, pa će nekim strankama iz opozicije dozvoliti/dati im tek da pređu, nedavno umanjeni, cenzus od 3 odsto. To je treća pretpostavka.
Kada se tako poređaju ove tri pretpostavke su koherentne i vode ka jednom nedvosmislenom zaključku: bojkot je ispravna politička odluka zato što ruši demokratsku fasadu režima i istovremeno osujećuje izbornu krađu, to jest lopovsku režimsku preraspodelu glasova na izborima prema Vučićevom hiru.
U jednu takvu sliku ne uklapaju se, međutim, dve sveže vesti. Prva kaže da je novosadski sud poništio listu kandidata Zajedno za Srbiju za izbore u Šapcu. Iz druge saznajemo da se pristalicama Pokreta slobodnih građana, koji je odlučio da izađe na izbore, javljaju i lažno predstavljaju kao aktivisti pokreta nepoznate osobe i prete im ili sa njima nepristojno razgovaraju sa ciljem da im ogade taj pokret. Formalno gledano, lista gradonačelnika Šapca i čelnika Zajedno za Srbiju ne može biti opoziciona u lokalnom smislu, ali Zelenović jeste u opoziciji režimu u svakom drugom smislu. Stoga bi moglo da čudi što režim opstruira njegov izlazak na izbore, umesto da to iskoristi za svoju demokratsku fasadu.
Slično stoje stvari i sa pokušajem Pokreta slobodnih građana da prikupi potpise: zar nije u interesu režima i njegove prevarne igre sa demokratskim legitimitetom da PSG bude na izborima? Ako jeste, zašto režim opstruira prikupljanje potpisa neophodnih da bi se taj pokret uopšte prijavio za izbore? Pored toga, vodu muti još jedan detalj: odakle uopšte aktivistima režima brojevi telefona članova i simpatizera PSG-a? Na poslednje pitanje važno je pre svega za sam pokret da dođe do odgovora. Kada ga bude imao, bilo bi dobro i da ga objavi. Režimska mreža za održavanje na vlasti čini se doslovno sveobuhvatnom i zahteva ogroman broj kolaboranata spremnih na sve. To je slika koju trenutno imamo.
Ove dve vesti, od kojih je prva proverena, a drugu bi trebalo potvrditi, idu protiv teze da je režimu stalo do privida demokratskog legitimiteta. Kao da režimu bojkot u stvari odgovara, pa radi sve da odgovori opozicione aktere da učestvuju u izborima. Da li je zaista ideja bojkota promašena?
Hajde da o tome utemeljeno spekulišemo. Imamo režim koji spletkari i za to spletkarenje na raspolaganju ima praktično sve postojeće resurse u zemlji. Koristi ih da bi kreirao sliku stvarnosti koja mu trenutno odgovara. Interesi režima su pak višestruki a važnost im se menja iz dana u dan. To znači da se i realnost u Srbiji menja iz dana u dan, po hiru režima sa Vučićem na čelu. U drastičnom obliku, to smo videli nedavno, kada je najsmešniji virus postao najstrašniji i sve se doslovno preko noći promenilo. Slično smo videli i po ukidanju vanrednog stanja. Brojevi zaraženih koje ovih dana imamo, bili su dovoljni da se nedavno u Srbiji svima zabrani kretanje. Sada nam se spokojno kaže da to nije ništa.
Slično zarazi, stvari stoje i sa izborima. Jedan dan Vučiću odgovara da ima privid regularnih izbora. Drugi dan, on želi da ima apsolutnu većinu u parlamentu i kao opozicioni ukras nekolicinu poslanika iz kolaborantske opozicije. Taj dan treba iz trke eliminisati sve druge takmičare.
Može se o svemu razmišljati i ovako: režim sada igra igru da navuče i druge opozicione stranke na izbore. Želi se stvoriti slika kako je baš bojkot ono što odgovara režimu, te da se onda ili svi navedu da krenu na izbore, ili da upravo oni koji dosledno stoje iza bojkota budu predstavljeni kao saradnici režima. Zajedno za Srbiju i PSG slučajno su se, a ne svojom voljom, našli kao akteri u toj – recimo to tako – podmukloj režimskoj zaveri.
Moguće je i treće objašnjenje: režim bi da navede opoziciju na izbore, ali unapred radi na tome da joj oduzme glasove, to jest sprema teren za izbornu krađu. To bi mogao biti slučaj sa PSG: dobro je za režim što idu na izbore, ali bi loše bilo da na izborima dobro prođu, pa zato treba preventivno ogaditi taj pokret među njegovim pristalicama. Ako ta preventivna mera ne bude dovoljna, uvek mu se glasovi naknadno mogu ukrasti na izbornim mestima ili u izbornoj komisiji, a ta krađa opravdati lošim ponašanjem pokreta i njegovom lošom reputacijom čak i među članovima. Ovo je nešto komplikovanija spletka, ali nam nije teško ni to da zamislimo.
Tu nije kraj utemeljenim spekulacijama. Kada imamo podle i bezobzirne aktere sa odrešenim rukama da (zlo)upotrebe sve raspoložive resurse, zamisliv je svaki loš scenario. Stoga nije dobro pitati se šta je tačno na stvari, nego – kako je moguće da je svaki zamislivi (loš) scenario u Srbiji uopšte moguć. To se može reći i ovako: nije stvar u tome šta ovaj režim zaista hoće, problem je što izgleda da taj režim trenutno može sve što poželi. Od u javni prostor proizvoljno bačenih delića stvarnosti i izmišljotina mi se upinjemo da razumemo šta se zaista događa, a propuštamo da se pitamo kako je uopšte moguće da nam stvarnost zajedno sa smislom iz dana u dan izmiče.
Pred nama su dva izbora. Prvi je da sluđeno nastavimo da kopamo za istinom i smislom iako tačno znamo da su slike pomoću kojih ih tražimo krivotvorene. Tako postajemo dezorijentisani i podložni manipulacijama. Drugi izbor je da prestanemo da srljamo u igri koju ne kontrolišemo, za koju nemamo resurse i kojoj ne znamo pravila, uključujući tu i izbore.
