Miodrag Majić, kolumna za portal Nova.rs, 28.5.2020.
“Da sam malo stariji, ne bih se više bavio politikom. Ja para imam dovoljno za ceo život.”
Dugo sam verovao da ne postoji ništa što jasnije oslikava poimanje vlasti na ovim prostorima od citiranih reči bivšeg predsednika Republike, Tomislava Nikolića. Ubeđujući svojevremeno stranačke kolege u nužnost političkog zaokreta koji bi ih konačno doveo na vlast (nakon čega bi mogli da „zapošljavaju i leče svoje prijatelje”), bivši prvi čovek Srbije izgovorio je misao koja bi se morala naći u svim ovdašnjim udžbenicima političke teorije – epitaf koji je opravdano uklesati na stećak neuspelog pokušaja stvaranja srpske institucionalne demokratije.
Jer, objašnjavajući kako je bavljenje politikom zapravo samo za one koji još uvek nisu stekli dovoljno, gospodin Nikolić je uobličio sve ono što su njegovi prethodnici i njegovi naslednici zapravo potvrđivali u praksi, zavijajući sopstvene postupke u oblande mutiranog tranzicionog novogovora. Bavljenje politikom u Srbiji nije ništa drugo do ogoljena borba za plen koji pripada pobedniku makjavelističkog simulakruma koji ovde nazivamo izborima. To je prilika za bogaćenje materijalnih i duhovnih sirotana, kao i onih koji ne žele da moljakaju druge da im nekog zaposle, oslobode i leče. Zato i ne čudi to što Nikoliću nije ni palo na pamet da svoje saborce podstakne idejom služenja naciji, žrtvovanja i odricanja zarad časti i šanse da najuspešniji od njih sebi obezbede mesto u istoriji, uz jednog Garašanina, Ristića ili Jovanovića. Bilo mu je savršeno znano ono što polako postaje očigledno i većini ovdašnjeg življa – da je borba za vlast na ovim prostorima ništa drugo do bespoštedni juriš na preostale državne resurse, poslove, tendere, bolnice i nekažnjivost. Za razliku od svojih predhodnika i naslednika, gospodin Nikolić je, ostavljajući nam ovo svedočanstvo, možda samo bio malo naivniji, prostodušniji ili iskreniji.
A onda se pre nekoliko dana pojavio predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, zapretivši da još jednim „riplijevskim” priznanjem skine Nikolićev citat s trona.
„Imam pravo da slušam, kad ti budeš predsednik i ti ćeš imati!” lakonski je odbrusio, pojašnjavajući kako je moguće da javno priznaje prisluškivanje svojih političkih protivnika uz dodatak: „Žali se Transparensiju, žali se tvom babi, tati, kome hočeš…”
Nisam siguran da oni koji, godinama unazad, floskularno mantraju o nužnosti promene ovdašnjeg sistema znaju da se između ove dve odrednice ugnezdio jedini sistem koji srpsko savremeno društvo poznaje i priznaje. Osvajanje radnih mesta, novca, pravosuđa i tajnih službi nagrada su za ovdašnjeg pobednika, baš kao što je u srednjevekovnom poimanju osvajačkih ratova to bilo pljačkanje riznica razrušenih gradova, otimanje stoke i silovanje žena poraženog protivnika. I Nikolić i Dodik, svaki u svom vilajetu, savršeno su svesni ove jednačine.
Zbog toga i ne čudi što se u našu političku utakmicu mahom i upuštaju akteri kojih se, već podugo, većina pristojnih građana stidi. Ljudi bez karijera i zanimanja, sumnjivih biografija, ali neograničenih ambicija, logični su takmaci u ovoj i ovakvoj srednjevekovnoj areni. Izbornim stampedom na državne resurse i prislušne aparate, nedovoljno sposobni, oskudno obrazovani, ali zato natprosečno nepristojni i ambiciozni, dolaze u priliku da za kratak rok postanu sve ono što bi im u „mirnodopskim okolnostima” bilo daleko izvan domašaja. Tako već decenijama, u „borbenim okolnostima” na očigled zbunjene, porobljene svetine, nastaje sloj specifičnih „ratnih profitera” – ovdašnjih direktora, ministara, načelnika i premijera a neratko i akademika.
Ali, ne tiče se formula Nikolić-Dodik samo direktnih jurišnika. Iza njih u pohodu na ostatke osvojene „blagajne” hrli čitava armija drugo i trećepozivaca. Tu su poslušni pravosudni delatnici, saradljivi kulturno-umetnički radnici, renta-analitičari, dvorski lekari, medijski propagandisti i druge štitonoše koje, avaj, još uvek nisu stekle dovoljni imetak, i koji će u godinama koje slede „hleb sa sedam kora” peći na plamenu bliskosti s onima koji su, umesto medicine, poljoprivrede, arhitekture ili zidarstva, za zanat izabrali, u domaćim uslovima kudikamo unosniju, politiku. Piramida srpske političke crvotočine ovim je u potpunosti uspostavljena. Tako dobijamo beskorisne sudije Ustavnog suda sa desetak i više budžetskih apanaža, koje pokorno ćute, direktore „start-ap” kompanija sa milionskim podsticajnim dotacijama, koji na mig vraćaju deo „tala” strankama, i starlete sa uhlebljenjima u ministarstvima koje u slobodno vreme zabavljaju ino-partnere.
Šta je rešenje i mogući izlaz iz paradigme oslikane rečima bivšeg predsednika Srbije i aktuelnog predsednika Republike Srpske? Kako je moguće izbaviti se iz ovoga što nam se dogodilo? Sviđalo nam se to ili ne, i ovde Gordijev čvor može preseći jedino, već toliko puta spominjano, jako i nezavisno pravosuđe, dakle upravo karika koja nam među brojnim deficitima možda i najviše nedostaje. Isključivo samostalno tužilaštvo je to koje ovdašnje političke marodere, beskompromisno vođenim postupcima, mora rasterati sa lešine osakaćenog srpskog društva. Preciznije, tužilaštvo koje će učiniti da otmica plena postane suviše skupa da bi joj se olako i sve transparentnije, sada i pod svetlima reflektora, pristupalo. Tek kada bi partijska zapošljavanja, nezakonita prisluškivanja i sticanja enormnih bogatstava korišćenjem državnih položaja koja reklamiraju naši korifeji povlačila zakonom predviđenu odgovornost, bilo bi moguće nadati se da će i ovde jednom sistem na koji se prečesto pozivamo, zaista biti uspostavljen.
I tek tada postepeno bi se ka uzvišenim državnim funkcijama otvarao put i ostvarenim, kvalitetnim i uspešnim ljudima, koji su sopstvenim znanjima i talentom zaradili dovoljno novca i koji državne resurse ne bi videli kao način za zaradu „para dovoljnih za ceo život”. Onima koji sada glavom bez obzira beže na pomen politike, angažovanja i podele skupštinskih klupa sa njihovim starosedeocima. Tek tada mogli bismo se nadati da ćemo jednom zaista ponovo u vrhu države – u pravosuđu, skupštini i na ministarskim mestima – imati ljude koji će biti dostojni naslednici velikana koji su nam u nasleđe, nesvesni sopstvenih naslednika, ostavili državu. Do tada možemo samo da se nadamo da bezakonje i bahatost neće zameniti bezakonja i bahatosti koji će nam se, uz sve do sada doživljeno, sada i podsmevati sa malih ekrana, podsećajući nas na to koliko smo glupi i naivni bili verujući da su ustav i zakoni bilo šta više od ordenja koje u fioci čeka sledeću paradu. Ili ćemo morati da sačekamo da se naši političari toliko obogate, pozapošljavaju i nezakonito naslušaju političkih protivnika, da im čak i dalje bavljenje politikom, kao što reče bivši predsednik, postane suvišno.
