 |
| Karikatura: Corax |
Reanimacija društva i respirator za demokratiju
Maske su pale
Jedan od najvažnijih transfera u istoriji demokratije bio je transfer vlasti sa ličnosti na institucije. U toku je obrnuti proces
Duboke krize podstiču centralizaciju vlasti. Ponekad je to i jedini način da društvo opstane. Međutim, pitanje je da li se krizom može upravljati poštujući institucije i do koje mere se mogu suspendovati ljudska prava i slobode.
Jedan broj država, u nastojanju da suzbiju pandemiju izazvanu virusom korona, ograničio je ljudska prava, kršio procedure i suspendovao institucije, što je vodilo ka dodatnom padu demokratije i jačanju autoritarizma.
Pandemija je počela u Kini, na koju se Srbija u ovoj krizi najviše oslonila i ugledala. I Kina i Srbija inicijalno su pokušale da predstave opasnost manjom nego što jeste, da bi potom otišle u drugu krajnost uvođenjem oštrih mera.
A u kriznim situacijama veoma je važno međusobno poverenje građana i vlasti. Države u kojima je veći stepen poverenja građana (nordijske zemlje) uvodile su blaže mere ograničenja i zabrana, i obrnuto. Srbija spada u zemlje koje su uvele oštrije mere. Poverenje je već na početku krize dovedeno u pitanje. Od „najsmešnijeg virusa“ do „vanrednog stanja“ i policijskog časa proteklo je 18 dana. Vlada Srbije i predsednik Republike dočekali su talas epidemije u atmosferi raspisivanja redovnih izbora, prikupljanja potpisa za podnošenje izbornih lista i pokojim mitigom (Valjevo, Krušik, 9. 3. 2020). „Lapsus“ članice Kriznog štaba da je prvi zaraženi evidentiran 1.3, pre raspisivanja izbora, podgrejao je sumnje.
Vodeći autoritet struke u Kriznom štabu priznao je da su izbegli da informišu javnost da nije bilo dovoljno zaštitne opreme. Struka nije odgovarala na pitanja zašto predsednik ne nosi zaštitnu masku, zašto ne ide u izolaciju posle susreta sa Orbanom u Mađarskoj (i Angela Merkel je išla u izolaciju), zašto se ne testira kad je njegov sin zaražen, a on ga je vodio u bolnicu, zašto ne poštuje mere fizičke distance (poseta Novom Pazaru, Nišu i Čortanovcima). Tretirala je to kao „politička pitanja“! Struka nije bila ubedljiva ni kod ukidanja vanrednog stanja, pa je ostala dilema da li su za takvu odluku bili presudni epidemiološki ili politički („državni“) razlozi ili izbori. Očigledno, jedni su stavili maske, a drugima su maske pale. Stekao se utisak da pozivanje na struku nije bilo izraz poverenja u nauku, niti meritokratija, već svojevrsno legitimisanje političkih odluka.
Vanredne okolnosti, naravno, zahtevaju vanredne mere. U regionu, vanredno stanje uvedeno je u BiH, Severnoj Makedoniji i na Kosovu, dok se u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori uvedene vanredne mere. U Srbiji je takođe uvedeno vanredno stanje, ali na način koji je upitan. Odluku nije doneo parlament, već supotpisom predsednik Republike, predsednica Vlade i predsednica parlamenta, jer „parlament nije u stanju da se sastane“. Građani nisu dobili objašnjenje zašto parlament nije mogao da se sastane 45 dana. Obrazloženje predsednice Skupštine da je to „zbog odluke Vlade o neokupljanju većeg broja ljudi“, delovalo je neuverljivo i neutemeljeno jer je parlament iznad Vlade kao najviša vlast i nosilac narodnog suvereniteta. Po Ustavu, odluku o vanrednom stanju donosi Skupština koja se sastajala i u vreme NATO bombardovanja, i 2003, posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića.
Političke posledice suspendovanja ili marginalizovanja Skupštine su brojne: potiskivanje izabranih predstavnika u drugi plan, povećanje koncentracije izvršne vlasti, ukidanje podele vlasti, ukidanje mehanizama kontrole vlade i odsustvo javne deliberacije. Što je manje pluralizma mišljenja, manje debate i manje kritike, to je manje demokratije. Nakon upozorenja grupe od 21 poslanika EP (16. 4), sednica Skupštine zakazana je za 28. 4. i ratifikovala je odluke o vanrednom stanju i 38 uredbi i zaključaka.
Opozicija u Srbiji nije konsultovana u donošenju mera, niti je imala prilike da javno nastupa, ali je satanizovana u tabloidima. U dogovoru vlasti sa opozicionim strankama koje su podnele liste i odlučile da izađu na izbore, doneta je odluka o odlaganju izbora. Vlast je u vanrednim okolnostima u prednosti u odnosu na opoziciju jer ima priliku da vodi funkcionersku kampanju. Opozicija je prinuđena da sedi kod kuće. Jedina njena aktivnost je na društvenim medijima. U Hrvatskoj je, na primer, premijer Andrej Plenković održao sastanak sa opozicijom i pokušao da se dogovori oko podrške u parlamentu za uvođenje vanrednog stanja, ali nije naišao na podršku. U Makedoniji se opozicija saglasila o odlaganju izbora. U Prištini je članica vladajuće koalicije glasala za smenu vlade.
Tokom vanrednog stanja u Srbiji su uredbama i zaključcima Vlade i predsednika Republike uvedene mere zabrane javnog okupljanja, kretanja, zatvaranje granica, mere izolacije, policijski čas (12 sati), prestanak rada škola, vrtića i fakulteta. Država se pokazala u Veberovom smislu kao „organizacija koja ima monopol na primenu fizičke sile“. Državljani Srbije koji su ušli u Srbiju stavljeni su u kućnu izolaciju 28 dana. I sam sam, nakon 24 časa boravka u rodnoj Kosovskoj Mitrovici iz koje sam se vratio 14. 3. u 11.00, podvrgnut svakodnevnim pozivima policije sa ispitivanjima gde sam, da li poštujem izolaciju. Bez mogućnosti da dobijem odgovor - zašto? Do tog dana nisu donete nikakve mere zabrane. A to je i ustavnopravno neutemeljeno jer su Kosovo i Metohija, po Ustavu, u sastavu Srbije. Još uvek! Nisam dobio nikakvo „zakonski obavezujuće rešenje“, a mere ne mogu da važe retroaktivno.
Autor: Slaviša Orlović, za nedeljnik ''NIN''
Opširnije u štampanom izdanju ''NIN''-a od 14.5.2020.
