Magda Janjić, kolumna za portal Nova.rs
Da daš svojoj zemlji i državi 20, 30, 40 godina rada, dela, reči, knjiga, slika, istorije, života, iskustva, znanja, znoja, vremena, nerava i ništa.
Da mrziš sve političare. Istom merom kao i oni tebe.
Da uzmeš 100 evra i za drugog nikog, da ih zajedno potrošite ni na ništa. Na hranu.
Da daš svojoj zemlji i državi 20, 30, 40 godina rada, dela, reči, knjiga, slika, istorije, života, iskustva, znanja, znoja, vremena, nerava i ništa.
Da naslediš knjige, umetnost, slike koje u Srbiji vrede nula, brojevima 0 dinara, jer baš toliko košta i vredi kultura tu gde si.
Da delješ mrtvu mačku sa poda podruma pokojnog oca jer ništa mora negde da se stavi, da te ništa ne bi zatrpalo.
Možeš da budeš medicinska sestra pet godina pred penziju, da ti ne bude dobro, da nikoga ne zabole đoka, da završiš noćnu smenu u bolnici gde si radila, popneš se na drugi sprat i skočiš, umreš i budeš vest.
Možeš da imaš više od 70 godina i budeš sam kod kuće sa ženom kojojoj je otkriven tumor na mozgu, da ne mogu da je prime u bolnicu i moraš sam da brineš o njoj.
Da zauvek budeš kurva koja je zaslužila da bude bijena i ubijena.
Da pokušavaš da stekneš nešto.
Da budeš rudar ostavljen na dnu, i tvoja porodica isto.
Da se trudiš, trudiš, trudiš ne uspeš, pa budeš “glupi, nesposobni, neušemljeni, nedovoljno uporan idiot.”
Jednostavno lud.
Puko.
Da oboliš, vucaraš se po bolnicama, juriš veze, umreš ko pseto.
Da ti na sahranu oca, brata, prijatelja, majke, deteta dođu prijatelji, braća, drugovi.
Da plačeš sam u stanu jer te opet neko zajebao.
Da zoveš nikoga da ti pomogne da zajedno teglite nešto kad zatreba.
Da prevezete kauč, šporet, da odvezete ćaleta na pregled, da odete do strine kojoj je umro muž da joj nešto pomognete.
Da se raduješ što si smršao.
Da voliš dete i ako nije najbolji đak.
Da maštaš o odlasku.
Da odeš.
Da ostaneš u Srbiji.
Da voliš devojku i dečka i da to ne kriješ.
Da budeš srećan iako ćeš da crkneš.
