Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 01.06.2020.
A intelektualcima se mili čast, položaj, društvo, salon, podrazumevanja i laskanja gospođa i visokog sveta. (Žilijen Benda)
A intelektualcima se mili čast, položaj, društvo, salon, podrazumevanja i laskanja gospođa i visokog sveta. (Žilijen Benda)
Pre tri godine kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Srbije podržalo je svojim potpisima nekih 600 intelektualaca, od toga velika većina univerzitetskih profesora. Pa ipak, kada je potrebno nešto napisati u korist vladajuće politike Vučić i Brnabić sami pišu autorske tekstove, naročito za medije u inostranstvu. Čemu je onda služila podrška čitavog bataljona intelektualaca ako nijedan nije u stanju da javno iznese argumente u korist trenutne politike, svejedno da li pred domaćom ili stranom javnošću?
Čitaoci će se prisetiti da je 600 potpisa trebalo da parira podršci koju je dobio Saša Janković za svoju predsedničku kandidaturu. Međutim, da li se ovih 600 tokom protekle tri godine predomislilo – u tom slučaju, bio bi red da nas o tome javno obaveste – ili postoje i drugi razlozi za upadljivo ćutanje?
U korist nedemokratskog režima, kleptokratije i sveopšteg srozavanja i nepoštovanja bilo kakvih društvenih standarda, praktično je nemoguće izjaviti ili napisati bilo šta smisleno. Naročito ako uzmemo u obzir barem prosečno obaveštenu publiku. I to bi mogao biti prvi razlog zašto jedino neposredni učesnici ovog sistematičnog uništavanja države (inspirator Vučić i saučesnica Brnabić) preduzimaju njegovu javnu odbranu, podrazumevajući pritom prethodni učinak medijske cenzure na opštu informisanost.
Tekući medijski zahtevi daju još jedan razlog za izostanak angažovanog opravdanja. Režimu, zapravo, i nisu potrebne analitičke usluge i argumentacija. Potreban je odgovarajući pristup. Ukoliko uživate neophodan društveni status ali niste spremni na žovijalno izgovaranje budalaština (Nestorović), huškanje ili svakodnevnu relativizaciju, možete se ponašati kao da je sve – manje ili više – normalno. Podršku intelektualaca dobio je onomad Janković, podršku je dobio i Vučić. Sve je u politici na svom mestu, zar ne?
Na listi SPS-a za narodne poslanike kandidovao se i potpredsednik ove stranke istoričar Predrag J. Marković, ranije i član DS-a. Socijalisti su ozbiljno shvatili predizbornu kampanju, poručuje Marković u jednom intervjuu, tako da su nova lica, dokazana u svojim profesijama, dobila vidno mesto. Otuda i on u prvim redovima. U nečemu što bi trebalo da je predizborni program na javnom servisu, kandidati za narodne poslanike diskutovali su o monarhiji, Crnoj Gori i sličnim, za život građana nebitnim temama. Socijalista Marković se prisećao glumice Monike Beluči, samoupravljanja, Gračanice i Dimitrija Tucovića, ali ni reči o političkom programu njegove stranke.
O Vučiću u toku kampanje Marković ovako: „Niko u našoj parlamentarnoj istoriji nije tako porazio svoje političke protivnike kao Aleksandar Vučić“. Rečenica dostojna kviz pitalice pronađi uljeza i nije preteška za rešavanje: uljez je parlamentarizam. Bez ovog pojma, rečenica bi zasigurno imala više smisla, iako ne bi bila i sasvim istinita, imajući u vidu „našu istoriju“. Parlamentarizam navodno i dalje postoji, tako da izjava ispunjava uslov da je politički život u Srbiji u granicama normalnosti. Poraženi politički protivnici, nastavlja Marković, Vučiću i nisu više problem. Pravi su problemi: mangupi u SNS, ekonomski cunami zbog korone i ucenjivačka politika zapadnih sila.
Profesionalni istoričar bi morao pokazati više upućenosti u istoriju parlamentarizma. A ona ne poznaje pobednike i pobeđene, s obzirom da su i pozicija i opozicija neophodni i konstitutivni elementi parlamentarizma. I ukoliko je Vučić porazio svoje političke protivnike kao niko pre, onda je poražen i parlamentarizam.
Krajem aprila u tekstu povodom 40 godina od smrti Tita, istoričar Marković se zapitao da li su uspešnije one zemlje koje predvode stvarni ili nabeđeni velikani i poentirao: „Nikakva diplomatska virtuoznost, nikakva strategija imidža, nikakav veliki vođa ne mogu da nadomeste dobru državnu administraciju, dobre škole i dovoljan broj pravih preduzetnika“ (Nedeljnik, 29. april 2020). Zapitajmo se sada, ima li Vučić išta u svojoj politici osim strategije imidža? Gde je ulaganje u školstvo i državnu administraciju u službi građana, 8 godina nakon što je porazio, kako kaže Marković, svoje političke protivnike.
Sada je, nadam se, jasnije zašto je 600 ljudi dalo svoju podršku i zaćutalo: potpisima su ispunili svoju ulogu u izgradnji imidža nabeđenog velikana Vučića. I u tome se intelektualci ne razlikuju od anonimnih SNS botova na internetu. Razlika je učestalost: botovi imaju radne zadatke na dnevnom nivou, intelektualci povremeno. Naročito u vreme kampanje.
