Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 23.05.2020.
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija
Pozivam Aleksandra Martinovića i onu drugu osobu koja mu je pravila društvo (da ne pretražujem po bespućima interneta kako se zove) da hitno stupe u višečasovni štrajk glađu. Tužilaštvo ih je izneverilo.
Ne, nije naložilo da se obustavi istraga protiv Boška Obradovića. Ili, daleko, bilo, Aleksandra Obradovića. Ili, još dalje bilo, da se pokrene istraga o navodima Aleksandra Obradovića. Problem je složeniji, koreni su dublji.
Siguran sam da Aleksandar Martinović nije onoliko sati gladovao samo da bi dokazao da tužilaštvo, koje ni po Ustavu nije nezavisno, radi po nalozima vlasti. Bivše, one od pre osam godina, naravno. Pri čemu ne mislim na SPS, kao na bivšu vlast, naravno. Već, da budem apsolutno jasan, na DS. Na žute. Odnosno, na deo žutih koji hoće da upropaste DS. A koju ovih dana od nje same i njenog predsednika brane tabloidi. Dakle, da skratim – ne. Ne pozivam Martinovića, ako sam sludeo čitaoce pa su tako shvatili, da štrajkuje glađu jer Lutovac neće na izbore, a tužilaštvo nije zbog toga otvorilo istragu protiv njega. Lutovca, a ne Martinovića, naravno.
Stvar je, rekoh, mnogo složenija. Nije ovde reč ni o nereagovanju tužilaštva na brojne slučajeve kršenja zakona i afere o kojima sam već pisao za Peščanik u dva navrata. To je, da parafraziram onog što zida zgradice, pa ga po kafićima jure, valjda da plati dug za Infostan, tužilaštvo od pre dve godine i ono nema veze sa ovim tužilaštvom. A ovo su novi sveži dokazi. Ili, ako ne baš dokazi, a ono navodi, koji ukazuju da je prekršen član 316. Krivičnog zakonika Republike Srbije – „Odavanje državne tajne“. I to u vreme vanrednog stanja, zbog čega je zaprećena kazna od tri do 15 godina zatvora. Naravno, reč je opet o respiratorima. Ali, da odmah umirim Martinovića, čini se da su odagnane sumnje da je počinilac krivičnog dela Aleksandar Vučić. Sumnjiv je jedan drugi Aleksandar. Mada nije, nažalost, Obradović.
Ali, pre nego što uperimo prst u osumnjičene, hajde da vidimo kakvi su to novi dokazi iskrsli zbog kojih bi tužilaštvo trebalo da reaguje.
Uvod u priču seže do 11. marta kada je Aleksandar Vučić, upitan koliko ima respiratora, „pitao ljude iz zdravstva da li može da kaže brojeve i oni su mu rekli da ne može javno da se govori o brojevima“. Dan kasnije, Ana Brnabić na isto pitanje odgovara da je broj respiratora državna tajna. Da bi njena, kako se posle ispostavilo, laž bila ubedljivija, dosolila ju je podatkom da je to tajna u svim zemljama. Isto veče Aleksandar Vučić saopštava neke brojeve. Kaže da u tom trenutku „Srbija raspolaže“ sa 1008 respiratora i da će za 25 dana biti nabavljeno još 500.
Bio je to trenutak u kome je sav zlomisleći kalabaluk poskočio i uperio prst u Vučića. Javno je odao državnu tajnu! Transparentnost Srbija bila je malo uzdržanija. U uverenju da je taj podatak 12. marta ujutro bio državna tajna, a uveče nije, zatražila je od Vlade Srbije oba dokumenta – o određvanju tajnosti i o opozivu tajnosti. Odgovor, pogađate, nije stigao. Oni zlomisleći bi rekli – jer ti dokumenti ne postoje.
A onda je Aleksandar Vučić 14. marta izjavio da je broj respiratora od tog dana tajna. Možda to ne isključuje mogućnost da je 12. marta ujutro takođe bila tajna, uveče nije, pa onda opet jeste. Mada bi se pre moglo zaključiti da je Vučić potvrdio da je Brnabić lažljivica. Što bi dostavljanje dokumenata po zahtevu TS moglo da opovrgne. S druge strane, hajde da se opet autocitiram – hvatanje naprednjaka u laži je poput ubijanja muva pored svinjca – nekome je to možda zabavno, ali je suštinski uzaludan posao, bez efekta i kraja.
To da je broj respiratora u jednom trenutku zaista postao tajna, potvrdio je i Republički fond za zdravstveno osiguranje u odgovoru Radiju Slobodna Evropa, objavljenom 22. maja. RFZO se poziva na zaključak Vlade Srbije od 15. marta. Dobro Vučić onomad, 14. marta, nije baš slagao, samo je istinu izrekao dan pre nego što je postala istina.
Ali, gde je tu krivično delo, ako Vučić 12. marta nije odao državnu tajnu. Laganje, ako niste svedok na sudu, nije krivično delo. Za političare je to blagougodno delo. Tako da se ne bi trebalo čuditi što je prošlo dve nedelje od ukidanja vanrednog stanja a tačni podaci o broju nabavljenih respiratora i potrošenom novcu nisu saopšteni, iako je Ana Brnabić najavila da će to saopštiti odmah po ukidanju. Jer Ani je Vučić izdao sertifikat da je lažljivica. A kad on izda taj sertifikat, to je kao kad vas Šešelj proglasi za vojvodu. Gde ćeš veći autoritet.
Možda je problem što tajnost podataka još nije ukinuta. I tu, onda, imamo problem.
Poslanica SNS Marija Obradović 27. aprila ispred Skupštine je saopštila da smo „mi“ (ko god bio „mi“) „nadljudskom borbom predsednika Vučića i vlade uspeli da platimo 4.000 respiratora. Mi ćemo dobiti još do kraja 1.500 respitratora, a za ostatak ćemo dobiti novac nazad“.
Dan kasnije respiratori ulaze u institucije (od ranije znamo da je parlament na aparatima) – tokom dvodnevne skupštinske rasprave o potvrđivanju odluke o uvođenju vanrednog stanja i svih uredbi donetih u tom periodu, respiratori su pomenuti 69 puta. Najčešće u kontekstu nadljudske borbe natčoveka predsednika.
Međutim, jedan poslanik, ili, malo dramatičnije, JEDAN POSLANIK, saopštava nešto što treba da zvuči kao tačan podatak: „Što se tiče respiratora, dragi građani Srbije: ugovorena količina 3.967 respiratora, a do sada nam je isporučeno 585, donirano nam je 120, servisirali smo sami 38 respiratora. Ukupno u sistemu danas imamo implementiranih 743 respiratora“. Pa nastavlja i o maskama, rukavicama, kapama i šalovima, o čemu sve ne.
Ako je odluka o proglašenju podataka o respiratorima na snazi, Marija Obradović i njen kolega poslanik odali su državnu tajnu. U vreme vanrednog stanja. A tužilaštvo ćuti. Pa gde ćeš jači razog za štrajk, Aleksandre Martinoviću.
Ustvari, jači razlog je to što je on sam odao državnu tajnu. Nije bilo teško pogoditi ili se podsetiti da je JEDAN poslanik bio upravo Aleksandar Martinović. Pa bi štrajkom glađu dokazao da se bori za pravdu, ma ko bio taj koga nemilosrdna ruka pravde treba da ščepa. Da je spreman da svesno krene putem bez povratka. Ili će umreti od gladi, štrajkujući glađu prvu smenu svakog parnog datuma ili će on lično odgovarati. Jer nije valjda da se odavanje državne tajne tretira kao „izražavanje mišljenja u vršenju poslaničke funkcije“ zbog čega bi ga štitio imunitet propisan Ustavom.
