Piše: Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 14.5.2020.
Što sam stariji sve mi je draže konvencionalno ponašanje, jer me plaši država u kojoj zakon i moralna pravila ne važe. Zato ću glasati za onoga ko mi deluje najmanje lud i drogiran
U karantinu se ima puno slobodnog vremena da čoveku svašta padne na pamet. Na primer, ja sam, kao da već ne znam sve o tome, pogledao dokumentarac o Hitlerovom kraju, ali u potpuno novom svetlu - sa saznanjem da je Firer bio i narkoman. Naime, utvrđeno je da je on bio na velikim dozama kokaina i amfetamina, posebno na kraju. To objašnjava neverovatni elan, megalomaniju, euforiju i hazarderstvo koji karakterišu njegove poslednje dane - kada je svima bilo jasno da mu je došao kraj, on je, na krilima te neke hemije, zapovedao borbu na život i smrt, do poslednjeg živog Nemca. To sasvim nekonvencionalno ponašanje bilo je pogubno za Nemačku. Da je voleo svoju zemlju i narod, kako je tvrdio, Hitler bi dosta ranije uzeo pare, pobegao i spasao i sebe i Nemce. Međutim, on je bio ili lud ili drogiran, a verovatno i jedno i drugo.
Što sam stariji sve mi je draže konvencionalno ponašanje. Volim vlast koja se ponaša predvidljivo, prateći neku logiku. Plaši me država gde zakon i moralna pravila ne važe, jer ih se vlast ne pridržava, jer rasulo je opasno po život građanstva. Stoga sam odlučio da, kad mi se bude pružila prilika da glasam, sigurno glasam za onoga ko se ponaša najpristojnije, najpredvidljivije, najkonvencionalnije. Drugim rečima, za onoga ko mi deluje najmanje lud i drogiran.
Elem, zaludnom čoveku svašta padne na pamet. Pre neki dan me zvao moj portugalski izdavač. Počeo je sa neobičnim pitanjem. „Molim te da mi objasniš šta se dešava tamo u tvojoj Srbiji, ništa ne razumem. Je li to diktatura?“
Sad već jeste. Imamo otvoreno autoritarni režim. Jedan čovek, predsednik, radi šta hoće, ne poštuje zakon i Ustav i ima bandu sledbenika, uglavnom bašibozuk i poneki prodati viđeniji građanin i intelektualac koji ga podržavaju jer su ucenjeni ili love u mutnom, ali to nije od srca.
„Ima li protivnika?“
Kako da nema? Svako ko ima pristupa informacijama i malo logike u glavi je jako nezadovoljan. Ali ko ih pita?
„A ti“, pita on. „jesi li mu ti politički protivnik?“
Ja nemam političke pretenzije, ali kad iznesem mišljenje, uglavnom je oštra kritika. Ali džaba krečim, predsednik je neopevana džaftara, laže čim zine, stalno diže dževu, pa pristojni ljudi izbegavaju da se kače.
„A šta je tačno najgore što rade?“
Pa sve. Ne mogu da se setim nijedne odluke koja ne izgleda kao da su jeli bunike.
„Na primer?“
Na primer, primarna svrha postojanja države je da građanima obezbedi mir i bezbednost za život i vlasništvo. Tamo režim bespravno ruši, otima, zlostavlja građane, a državni organi koji bi trebalo da zaštite žrtve ne funkcionišu. Dakle, bezvlašće je i sazreli su uslovi za promenu državne administracije. Sve izgleda jako ružno, kao da će sutra oružana pobuna naroda.
„Ubijaju li disidente? Ima li torture?“
Ma jok, ne da ja znam... Još ne… mada se ponašaju tako da ništa više ne može da nas iznenadi.
„Misliš li da će da počnu da tuku i ubijaju?“
Nadam se da ne. Valjda ne bi dopustila međunarodna zajednica.
„Šta bi, recimo, tebi mogli najgore da urade?“
A što baš meni da rade?
„Samo pitam.“
Teoretski kad sam tamo, mogli bi da mi rade tačno šta im je volja, ali u praksi oni zastrašuju ili blate i kleveću po režimskim tabloidima. Ružno je da ti rodbina sutra čita laži o tebi, koliko god znali da je to laž. Kakogod, vidim da se brineš za mene, ali nemaš razloga.
„A da uradiš nešto da te uhapse?“
A ti bi mene da hapse?
„Ma ja sam mislio da pozoveš na revoluciju, na puč, pa da te uhapse, da se digne prašina i van granica zemlje. Ako ne tuku, šta bi ti falilo da presediš neko vreme u zatvoru? Bilo bi zgodno za reklamu. Kao Vaclav Havel.“
Tu sam se iskreno nasmejao - vidim ja, druže, da je tebe besparica dovela do nekonvencionalnih ideja kako da zaradiš. Ali precenjuješ i mene i njih. Niti sam ja Havel, niti je jedan takav jajarski režim sposoban da proizvede Havela.
„Znači, nema šanse da od tebe napravimo disidenta, mučenika, pa da ne tome nešto zaradimo?“
Ma kakvi. Ništa od toga. Moraćemo ipak redovnim putem... Ja zaista sve više volim konvencionalno ponašanje.
