Autori:Vladan Ivanović, profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu,
Aleksandar Radović koautor trilogije Švajca
Iz teksta za nedeljnik ''NIN'', 7.5.2020.
Iz teksta za nedeljnik ''NIN'', 7.5.2020.
Ka „boljoj budućnosti“ vodi malo puteva, a mnogo je stranputica. Od ekonomskih i političkih elita teško je očekivati da krenu pravim putem, jer one promenama mogu mnogo da izgube. Uostalom, istorija je puna lažnih spasilaca i katastrofalnih oslobodilaca
Ima nečeg čudnog sa virusom korona. Kako vreme protiče sve je manje jasno šta se događa. Ono što je pre neku nedelju važilo za očiglednu činjenicu, više nije sigurno, a ponekad ni istinito. Budućnost je uvek neizvesna, što i nije neka novost, ali je u našoj stvarnosti, i pretkoronskoj, pa i koronskoj, i prošlost veoma upitna.
Možda sve to i ne bi bilo toliko bitno da posledice - one koje se već vide, a posebno one koje se naziru ili se samo naslućuju - ne prete da budu apokaliptične.
Kada virus prođe, i pre nego što se prebroje žrtve epidemije, moraće se voditi neka nova statistika. Počeće knjiženje ekonomskih žrtava i kolosalnih gubitaka - i ljudskih i materijalnih. Iako deluje paradoksalno, pandemija neće imati katastrofalne posledice po vladajuće političke i ekonomske strukture. Ne zato što one nisu podložne krizama, već zato što je, i da nije bilo pandemije, kriza bila neizbežna. U tom smislu, ova sanitarna katastrofa može biti i od koristi. Ona će maskirati probleme koji odavno postoje u globalizovanim liberalno-darvinističkim sistemima.
Pandemije, prema verskim učenjima, nastaju zbog greha. Istorija je ispunjena strahom od epidemija i katastrofa. Četiri jahača apokalipse simbolizuju smrt, rat, glad i bolest. Strah je nemoguće odvojiti od ljudske prirode. On i parališe i podstiče. Strah od katastrofe, u čijem se korenu nalazi (po)grešno ponašanje čoveka, star je koliko i Biblija. U slučaju neobjašnjivog, kada su pojave brutalne, objašnjenja su religiozna. A to je i vreme u kome se grehovi šire. Poput virusa. Pa zar nije Dušan prekršio sveto pravilo i na Svetu Goru odveo Jelenu upravo zbog pandemije kuge?
Iako turbulentna vremena nose dramatične promene sa nadom da će stvari krenuti nabolje, često se dešavalo da budemo svedoci dodatnih padova i urušavanja kad jedan sistem izdiše, a uspostavlja se drugi sistem sa novom hijerarhijom vrednosti koja bi omogućila da se krene u dobrom pravcu – i pravim putem!
Rađanje novog sistema može da potraje...
U početku šanse za iskorak uvek izgledaju male. Naravno, koliko god stvari izgledale tmurno, pandemije su, individualno, i vremena velikih postignuća. Samo zato što su londonski teatri bili zatvoreni dve godine, početkom 16. veka, Šekspir je imao dovoljno vremena da napiše nekoliko najznačajnijih dela. I danas nastaju tako velike stvari, koje će u budućnosti baciti makar malo plemenite svetlosti na vreme opterećeno izazovima. Za mnoge ljude čak i egzistencijalnim.
Ekonomska kriza nije ništa novo. Nije ni prva, ni poslednja. U mnogim zemljama sa hroničnim problemima ona neće biti ni naročito upečatljiva. Neće im doneti mnogo novih nedaća, jer one su već dugo u ozbiljnim problemima. Međutim, svuda, i kod razvijenih i onih koji to nisu, daleko je interesantnija interpretacija krize. A ta interpretacija je od samog početka gotovo jednozvučna - virus je postao uzrok i opravdanje za probleme koji već dugo tinjaju u svetskoj privredi. A upravo ti problemi, naročito višedecenijska stagnacija realnih zarada i ogroman, eksplozivan rast nejednakosti, jesu, dobrim delom, uzroci mnogih ne samo ekonomskih, već i političkih i društvenih procesa – i to ne dobrih.
Političke, privredne i finansijske oligarhije su brižljivo čuvale svoje privilegije. Upravo te strukture pokazuju najveći stepen prilagodljivosti. To, a ne efikasnost, postalo je definicija uspeha u privredi. Za ove grupe bitnija je njihova moć, nego moć institucija. Robert Mihels je to jasno formulisao još 1911. kroz gvozdeni zakon oligarhije.
Koliko god ekonomija izgledala komplikovana onima koji nisu ekonomisti, ipak postoji nekoliko relativno jednostavnih činjenica. Jedna je da je svaka kriza imala veze sa nekom vrstom duga. Sa dugom države, dugom privrede, dugom stanovništva, dugom finansijskih institucija. Izuzetaka nema. Kod velikih kriza, bila je to kombinacija eksplozivnog rasta dugova građana, države i privrede. Da bismo razumeli ekonomiju današnjice, a naročito ekonomiju budućnosti, moramo da se vratimo na stanje pre korone, odnosno na drugu polovinu 2019, dok su stvari još „dobro stajale“.
Tada je globalni dug bio veći od 300.000 milijardi dolara i činio je oko 300 odsto globalnog BDP-a. Taj nivo je daleko iznad nivoa iz 2008, kada je došlo do prvog udara globalne krize. Oni koji veruju u alternativnu stvarnost rekli bi da postoji i ona stvarnost, uporedo sa našom, u kojoj je finansijski sistem potonuo, povlačeći za sobom realnu privredu. Na sličan način se survao segment hipotekarnih obveznica i derivativa 2008.
Gomilanje dugova je moguće, jer globalni sistem funkcioniše na dnevnoj bazi. Novac se štampa obilato, kamatne stope su već dugo apsurdno niske, pa i negativne, stari dugovi se plaćaju novim zaduživanjem. Neodrživi korporativni dugovi počinju da uslovljavaju ne samo funkcionisanje, već i opstanak globalnog finansijskog sistema. U SAD se već u septembru 2019. pojavio problem sa likvidnošću u privredi.
Nemačka kompanija Leoni je objavila očekivanja da će joj nemačka država pomoći sa nekoliko stotina miliona evra kako bi prebrodila krizu. Ta kriza nema veze sa pandemijom. Ni oni koje je virus pogodio, poput Lufthanze, ne čekaju. Kancelarkin kabinet diskutuje o paketu podrške od više milijardi evra. Mnogo ih čeka u redu za pomoć. Svuda. Svaka zemlja ima svoje lufthanze i leonije, i upravo zato je to sistem, a ne slučajnost. Er Frans će dobiti sedam milijardi od Francuske, KLM četiri milijarde od Holandije...
Daleko od toga da je to posledica samo virusa. Oligarhije koje su se našle u problemu ne moraju da smišljaju izgovor, samo treba da pronađu način da budu podvedene pod državne finansijske i fiskalne gromobrane koji se prave protiv udara korone. Problem je što su mesta pod gromobranom ograničena. Intervencije država će spasiti etablirane, krupne biznise i finansijske institucije, vlade, iako će svi doživeti ozbiljan udarac. Dakle, virus je spasilac vladajućim strukturama. Doduše, istorija je puna lažnih spasilaca i katastrofalnih oslobodilaca. Zato se kasnije i pojavi potreba da se istorija prepravlja, pa se dođe do toga da se i ne zna šta je prava istina.
U tržišnoj privredi dugovi nisu instrument za preživljavanje, nego poluga za razvoj. Gubici su vezani za poslovne procese. Ključno pitanje je kako će gubici biti sanirani i ko će dugove platiti. Odakle dolazi novac i ko za njega plaća. Ukoliko se mnogo novca nađe na raspolaganju, tj. bude štampano - neefikasnosti su nužne.
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 7.5.2020.
