Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 5.6.2020.
Juče je priveden ugledni profesor, načelnik nefrologije na VMA, pukovnik Đ.M. Pod sumnjom je da je primao mito, od troje pacijenata 300 evra ukupno. Uz navedeni posao na nekada uglednoj vojnoj poliklinici, uhapšeni lekar je bio i profesor Medicinskog fakulteta.
Juče je priveden ugledni profesor, načelnik nefrologije na VMA, pukovnik Đ.M. Pod sumnjom je da je primao mito, od troje pacijenata 300 evra ukupno. Uz navedeni posao na nekada uglednoj vojnoj poliklinici, uhapšeni lekar je bio i profesor Medicinskog fakulteta.
Mito je tabu, koji poštuju i lekari i pacijenti. O tome se ne govori i to je stvar etike ili njenog lagodnog kršenja. I mito je deo morala u raspadu sistema vrednosti i najavi koruptivnog haosa. Lekarima se oduvek donosilo sve što se ima: od pečene kokoške, praseta, telećeg buta, čabrice sira ili koverte. Osim koverte, sve je po zakonu. Onaj koji zna tajnu izlečenja ima ugled plemenskog vrača i nema cenu. To je misterija koja se odvija na nivou delikatne vere u neopozivo poštenje čuvenih doktora, čak i kad uzimaju darove i posebno tada.
Đ.M. je suviše uložio u svoju karijeru da bi tako glupo posrnuo. Čuli smo neke reakcije sa VMA: bio je divan, svi su ga voleli. Omiljen doktor, jedan od najboljih. Najzaslužniji za presađivanje bubrega, gospode bože, takav čovek. Ma to nije moguće, evo sve sestre plaču.
O omiljenom lekaru već se govori u prošlom vremenu. I ako se vrati, više neće postojati. Sumnja ostaje zauvek, još je veća uz saznanje da se tamo branio ćutanjem. Onaj koji je nevin nema o čemu da ćuti, bar bi to bila logična reakcija čoveka koji se iznenada sa vrhunca profesije sunovratio u zatvor.
Mada, ko bi ga znao? Profesori sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu, snimljeni kako primaju pare, ponašali su se kao sopstveni heroji. Nosili su blokeje na obrazima. Šta je, šta nam možete? Jedan je glasovima kolega lopova izabran za dekana i kasnije proganjao one koji su posumnjali u njegovu dostojnost.
Mnogi su somovi upecani na obeleženim novčanicama i većina se volšebno izvukla iz škripca. Neki su se vraćali tamo gde su se osramotili sa još većim ugledom. Uostalom, ovde su lupeži i bitange elita. Nema tu razloga za stid, uspeo si u životu ako si član ganga koji vlada.
Ali, bubreg je nešto sasvim drugo. Pitanje smrti i života, bukvalno.
Zdravstvo je savršeni ambijent za beskonačno podmićivanje. To je zavodljiva klopka bez izlaza. Malo je podmitljivih lekara koji traže pare sasvim otvoreno. Mada ima i takvih. Igra pogodbe se odvija ezopovskim signalima i najčešće se ostvaruje u kategorijama čašćavanja zdravom valutom. Čast se tako ne čuva, ali i ne odbija. Iskušenja u siromašnoj Srbiji su iznad moći trpljenja.
Iako vrhunski stručnjak, kako kažu za Đ.M., moguće je da se polakomio na nešto što je lako dobiti. Trgovina uticajem, na primer, davanje sudbinske prednosti kod transplatacije, postavljanje kritične dijagnoze koja daje takvu prednost. Ili nešto isto tako važno za presađeni život bolesnika. Za 300 evra? Pa dobro, dalo se koliko se imalo.
Profesor, za koga neki pacijenti kažu da je izuzetan u svakom pogledu, bio je inspiracija čitavim porodicama da potpišu donorske kartice. Neki od njih kažu da su očajni i da nimalo ne veruju u ovo što se događa.
Hapšenje uglednog stručnjaka jeste više nego ozbiljan udar na preostali ugled VMA. Niko to ne bi uradio bez razloga, čak ni ovakva vlast. Pitanje je samo gde se ti razlozi nalaze. Ima podataka (iz prilično pouzdanih izvora) da profesor ipak nije bio potpuno savršen niti preterano omiljen među kolegama. Tako je to u profesiji gde sujeta i zavist određuju poziciju, ugled ili posrtanje. Bilo je i nekoliko peticija protiv njega, zbog navodne arogancije i nekolegijalnosti. Ali i zbog fenomena lepljivih prstiju, okolnosti koja je uporediva sa kockarskom strašću: ako se jednom započne, nema zaustavljanja do propasti.
Nema podataka da je profesor pao zbog političke dezorijentacije, recimo da se negde izlanuo protiv vlasti. Iako takva okolnost nije sasvim isključena, izvor kazuje kako je čovek bio uglavnom politički ravnodušan i da se bavio svojim poslom. Tek sada ne znamo čega je sve tu bilo.
Ako je doktor bio sklon da sabira pare od zahvalnih pacijenata – iako je sa svojom porodicom živeo u materijalnom blagostanju – mogao je da bude priveden ranije. Ali i kasnije. Pored moguće pohlepe koja ne mora da ima granice taj čovek je uhapšen tačno na vreme i postao maneken predizborne kampanje: evo šta radimo! Nema popuštanja. Ugledni pukovnik, vrhunski profesor, pa šta? Korupcija kod nas ne prolazi!
U isto vreme, u senku profesora koga su mnogi voleli, ali izgleda ne baš svi, duboko se sakrivaju velike mafijaške afere, proizvedene u samom srcu režimske tame i polako se zatrpavaju novim skandalima. A u nekima od njih režim pokušava da bude dobar policajac, nemilosrdan prema džeparošima.
Već godinama vlast devastira VMA, dovodeći veliku polikliniku na nivo oveće garnizone ambulante, bez kadrova, lekova i sanitetskog materijala. I tu samo retki pojedinci blesnu u svom poslu i nekako čuvaju uspomenu na dobra vremena.
U tom rasulu, uhapšeni profesor je slučajna žrtva razornog sistema: ako je kriv naivno se poveo za beskonačno mnogo primera nekažnjivosti velikih pljački. U tim relacijama on bi bio samo sitni prevarant, pa je zbog toga i pao. Ako je nedužan, onda je konačno potrošen kao sapun za ispiranje najprljavijih biografija.
Elita vlasti, ma kakva bila, morala bi da povede računa i o svojoj sudbini. Ako se nastavi sa razaranjem VMA, kad Vladaoca ponovo zaboli srce, neće imati gde da legne.
