 |
| Karikatura: Dušan Petričić, NIN |
Nigde nema Jova Bakića, teoretičara brutalne pobune. Mogao bi bar da se odnekud javi i obrazloži najnovije ideje o otporu: dakle, hoćemo li ih motkama juriti po ulicama pa privoditi sudovima mlade revolucije, ako ih stignemo naravno, ili ih nekako potući na izborima. Bakić inače ne liči na vođu bilo kakvog ustanka, možda se negde u potaji sprema da počne da liči.
Izgleda da nam nijedna od ovih mogućnosti (trenutno) ne stoji na raspolaganju, iz dva potpuno jasna razloga. Ovde nema revolucionara koji bi svoj život posvetili utopiji, te poveli gladne i besne na Kraljev dvor i njegovu smehotresnu, no zastrašujuću svitu. I da stignu do tog svetilišta apsolutne moći ne bi znali šta da rade. Rušenje vlasti masovnom pobunom odavno više nije revolucija, nego građanski imperativ kad pukne trpilo, kako reče Boško Obradović.
Još je teže pobediti na izborima nego podići neku vrstu, makar puzajućeg ustanka. U stvari, bez brutalnog otpora nisu mogući izbori na kojima se može smaknuti vlast. Ne može se milom umoliti vlasnik svih odluka da poštuje makar jedno slovo zakona, te smo tako u vrtlogu bez izlaza. On će svoje izbore svakako dobiti i tu bi bio kraj svake nade u mirno pristajanje na ovo u čemu smo do guše.
Morao bi da postoji makar još jedan način, model otpora koji bi se protiv epidemijskog režima borio sredstvima koja su legitimna taman koliko i vlast. A to znači svim sredstvima koja nisu predviđena za pobunu već za odbranu.
Često mi govori Dušan Petričić da su neki moji tekstovi na granici srdžbe, što inače nije sasvim netačno a ni loše, ali priznaje da i njegovi radovi nisu nastali kao izraz ljubavi prema odvratnoj temi. Naprotiv.
Rizično je opisivati karikaturu, ali na svom kibicfensteru Duško je, za promenu, sasvim mirno i nadmoćno demontirao vlast, kao nezasitu mafijašku aždaju, mračnu lopovsku familiju, uz izvrsnu satiričnu inverziju parole Đilase lopove! Oko dona, inače vodećeg zlikovca, njegovih opskurnih ukoljica, lupeža, konsilijera i secikesa, koji seire na gomili para, sve je u ruševinama i raspadanju. A iz svog bogatog pakla oni prozivaju Đilasa.
Petričićev rad ne poziva na pobunu. Mada… U stvari, moramo da znamo o čemu se radi, a čak i kad znamo, mrtav san drži ovo pleme u pokornosti. Pre nego što od nečega padnu, a jednom će morati, valja ih temeljno ismejati, dakle pokazati ih u onome što jesu. Nema razloga za strah, sve što se ovih dana događa izgleda kao poslednja odbrana šljama. Ili je to samo još jedna od brojnih iluzija?
U ličnom poimanju građanske energije, koja se labavo oglašava kao pobuna bukom, ponovo je pred svima Boško Obradović, kao pobunjeni pojedinac. Nije mu prvi put, skoro sigurno ni poslednji. Juče je prekinuo epidemijsku sednicu parlamenta pištaljkom, rekvizitom sa balkona i ulica, pa su ga izbacili iz sale.
A zatim je održao svoj govor medijima, uz poziv na opštu pobunu, svuda i na svakom mestu, navodeći razloge koji se ne mogu osporiti. Tražio je da režimski novinari odmah otkažu Donu svoje usluge i bar jednom budu ljudi, da to učini vojska i policija, da otprilike prekorače na stranu naroda a napuste tiranina. Da izbora ne može biti usred ove zaraze.
Taj apel je naravno deo još jedne Boškove lične utopije. Čovek naprosto godinama ne uspeva da odredi sebi mesto i intonaciju u politici: da li je on Le Pen, Gandi ili Bakunjin, ili samo glasni i naivni ideolog naglog preobražaja. Zamislite samo Sarapu i Marića kako se uspravljaju i izlaze iz govana, zamazani, smrdljivi, ali se isplaknu, otresu i slobodno hodaju. Ili Mojsilovića koji postaje oficir i čovek.
Naravno da se javilo živo biće zvano Vulin, koje je, kao čuvar vrhovnog zatražilo da organi promptno preduzmu mere, jer Boško navodno otvoreno poziva na rušenje ustavnog poretka.
Tu se Vulin pokazao kao seoska bena bez duha, koja ipak izaziva smeh. Kakav crni ustavni, kakav poredak. Tu crvotočinu je u svom tekstu Sedam dana epidemije Sofija Mandić temeljno i sa mnogo dokaza objasnila kao pandemonijum koji ima smisla ne samo kao utočište zlih sila, nego kao mrtva stvar koja svoju funkciju i ostvaruje tako što je mrtva i svoje postojanje obnavlja recikliranjem sopstvenog umiranja. Tekst je i pored svoje zadate ozbiljnosti persiflažni utuk na gomilu opasnih budaletina, zaduženih da sprovedu nadrilegalističku, kriminalnu naredbu, iako je ona nesprovodiva. Ali su oni ipak uradili sve što ne znaju.
U tom poslu impresivna je užasavajuća agilnost dve potpisnice nelegalne odluke o vanrednom stanju, Ane Brnabić i Maje Gojković. Premijerka postaje nesnošljiva i sve agresivnija u nepismenom javnom govoru, i juče je nedostajao samo Vučić u tangu za troje, koji nedeljama pleše neuporediva srpska Porodica Adams.
U takvom je ambijentu neprekidnog parastosa pravne države Boško krenuo kao čačanski Don Kihot, bez podrške makar još jednog zaludnog bundžije koji bi u parlamentarnom svinjcu dunuo u svoju svirajku.
No ipak, Boško ne odustaje i njegova pobuna bi možda imala smisla da iza nje stoji bilo šta osim nedovoljno dobro obrazloženog ličnog bunta. Čovek iz tvrde desnice, koji se odao naglim levim skretanjima, nema mnogo izgleda da okupi sebi slične, jer sličnih skoro i da nema. Ali, njegovo sviranje ipak ne treba sasvim zanemariti. Kao usamljeni Hari Kalahan, sa ugledom nasilnika koji mu je prilepio režim, on bar pokazuje upornost u nečemu čiji krajnji ishod ne mora da zna.
I pobuna protiv Miloševića krenula je nekako iz Čačka. Ali tada pod komandom Velje Ilića, Čačani nisu pošli ka Beogradu naoružani sviralama od zove.
