Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 16.6.2020.
Bojkot je poslednje pristojno, miroljubivo sredstvo da se izvrši pritisak na tekući režim. Kada se potroši bojkot, svaka naredna mera protiv nelegitimnog režima nužno će biti sve manje pristojna i miroljubiva. To ne mora biti loša vest. Tekući režim sa Vučićem na čelu pokazao je da pred svakim jakim i dobro organizovanim pritiskom spremno popušta. Videli smo to, recimo, kada su štrajkovali advokati, a kasnije i taksisti. Nedavna demonstracija velike ljubavi prema navijačkim/kriminalnim grupama (mislim na „derbi“) takođe ilustruje spremnost ovog režima da se dogovara sa bilo kim ko je u stanju da ga izloži uverljivoj pretnji.
Bojkot je poslednje pristojno, miroljubivo sredstvo da se izvrši pritisak na tekući režim. Kada se potroši bojkot, svaka naredna mera protiv nelegitimnog režima nužno će biti sve manje pristojna i miroljubiva. To ne mora biti loša vest. Tekući režim sa Vučićem na čelu pokazao je da pred svakim jakim i dobro organizovanim pritiskom spremno popušta. Videli smo to, recimo, kada su štrajkovali advokati, a kasnije i taksisti. Nedavna demonstracija velike ljubavi prema navijačkim/kriminalnim grupama (mislim na „derbi“) takođe ilustruje spremnost ovog režima da se dogovara sa bilo kim ko je u stanju da ga izloži uverljivoj pretnji.
Mogu li žitelji Srbije mimo advokata i taksista, te izvan kriminalnih grupa, svojim bojkotom izbora izložiti režim uverljivoj pretnji? U prvom koraku, ne mogu. Svašta ćemo, verujem, videti u nedelju 21. juna. Režim će naštelovati izlaznost i udeliti mandate „omiljenoj“ opoziciji – cvetaće u nedelju hiljade demokratskih cvetova, u režimskim medijima. Iako se pobednik zna, neće noć od 21. na 22. jun biti sasvim nezanimljiva: pošto nema nikakvih jasnih naznaka, možemo samo nagađati kome će režimski kontrolori zajedno sa izbornom komisijom otvoriti vrata parlamenta. Lišeno svake demokratske naznake, izborno uzbuđenje tako neće izostati.
Kada se sve to završi, sledi drugi korak. Taj korak opozicija u bojkotu treba da je već pripremila. Na režimske brojeve mora se odgovoriti koliko-toliko pouzdanim kontra-brojevima. Opozicija mora biti u stanju da izađe s podacima o pravoj izlaznosti i mora barem na nekim izbornim mestima uhvatiti režim u krađi (to ne bi trebalo da je teško). A onda, nema druge nego na ulicu. Da li odmah u junu, ili kasnije, u septembru, ne menja mnogo na stvari. Nije tako bitno vreme, bitno je poslati uverljivu pretnju. Bojkot služi da se prebrojimo. Na ulici treba pokazati odlučnost. To će biti odgovor na nekada čuveno, a sada zaboravljeno pitanje – šta će se raditi dan posle bojkota?
Bojkot je zaista lak. Ostati kod kuće, izaći u šetnju, prespavati nedelju – šta god. Prepustiti se uživanju i tako poslati ozbiljnu i odgovornu političku poruku. Bojkot je isto što i angažman na društvenim mrežama. Kliknete da vam se sviđa ili ne sviđa, podelite sa prijateljima, dodate poneki emotikon a ne pomerite se sa mesta. Ne pamtim da je ovde bilo tako lako baviti se ozbiljno politikom kao što će to biti 21. Mislim, lako iz ugla običnih žitelja Srbije. Stranke su nešto drugo. Kao što će biti uzbuđenja u iščekivanju odluke režima ko će ući u parlament, nisu isključena iznenađenja ni u vezi sa opozicijom u bojkotu.
Ona dakle može da nas iznenadi i prijatno i neprijatno. Neozbiljno je kritikovati opoziciju zato što je navodno mlako ušla u kampanju za bojkot. Kako je mogla da uđe? Kako se strasno zagovara da se sedi kod kuće? Razlozi za bojkot poznati su odavno, a sa krizom oko zaraze samo su se produbili. Nije tu bilo potrebe ni za kakvu dodatnu posebnu kampanju, kao što nije bilo ni medijskog prostora za nju. Što je opet, je l da, jedan od glavnih razloga za bojkot. Baš zato što je bojkot lak, ni kampanja za bojkot ne može izgledati – teško. Pitanje glasi: da li je taj bojkotaški predah opozicija iskoristila da se pripremi i organizuje za ono što sledi za bojkotom?
To ćemo takođe saznati u nedelju uveče. Ako krene da izlazi sa svojim pouzdanim podacima o broju izašlih birača, to će biti znak da je opozicija bila ozbiljna sa bojkotom. Ako počnu da se pozivaju na podatke iz drugih izvora – poput CeSID-a, CRTE ili (nedobog) stranaka koje su izašle na izbore – to će biti znak da se (ni) na ovu opoziciju ne može ozbiljno računati. Takva, nesposobna, ona neće moći da podigne ljude i izvede ih na ulicu. Treba to reći još jednom: zaista je lako pozvati ljude da ostanu kod kuće ili se prošetaju u velikom krugu oko biračkog mesta. Nije, pak, nimalo jednostavno organizovati ulične proteste i na njih izvesti ljude u iole većem broju.
Ulični protesti bili bi, naravno, uvod u naredne izbore, za koje mnogi veruju da mogu biti ključni – izbor predsednika države i izbori za skupštinu Beograda. I jedno i drugo stiže na red 2022. Iako rezultati izbora od 21. juna zaista nisu važni, sve ostalo u vezi sa tim izborima može biti presudno. I sve će se već videti u noći 21. na 22. jun. Drugim rečima, 21. juna znaćemo čemu da se nadamo 2022. Ali, prvo – bojkot.
