Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 1.4.2020.
Sećate li se, možda, Mlađana Dinkića? Nešto malo smo čuli 2013. godine, kada je imenovan za zamenika predsednika vladinog komiteta za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, i nakon toga je ponovo utonuo u zaborav. Verovatno njegovom željom, jer je procenio da je možda bolje da ga se neko vreme ne sećamo.
Nakratko smo ga se setili ponovo 2015. godine, kada ga je Mile Dragić, vlasnik „Moskve“, izbacio iz tog hotela. Ovih dana smo se, međutim, Dinkića setili ponovo, a da ga niko nije pomenuo nijednom rečju. Njegov duh je, naime, progovorio iz predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Progovorio i - ponudio 100 evra. Predsednik je, gostujući na Prvoj televiziji objavio da će svi punoletni građani Srbije dobiti po 100 evra kao pomoć. Ukupno 520 miliona, kako je rekao.
Kako je to izgovorio, momentalno smo uzviknuli „Dinkić!“ i posegli rukom u onu nikad nenapunjenu slamaricu, tamo gde je trebalo da bude onih 1.000 evra. Umesto evrića, koje bismo mogli da krckamo u ovim crnim danima, u slamarici nas je dočekala samo hladna, zjapeća praznina, nešto što je moglo da bude, a nije i nešto što zvuči strašno poput „kriza je naša razvojna šansa“.
Još nismo prežalili tih Dinkićevih 1.000 evra, a već smo dobili obećanje za Vučićevih 100. Da li je naša vrednost u međuvremenu pala deset puta ili je Vučić samo deset puta realniji od Mlađe u nerealnim obećanjima, manje je bitno. Važno je da smo mi već počeli da sanjarimo na šta ćemo ih potrošiti.
Da li napuniti štek brašnom? Ili, ipak, spiskati sve na toalet papir? Da li se bahatiti u apoteci, pa pokupovati sav alkohol i asepsol koji imaju? Dobro, tu bismo dosta uštedeli. Ili počastiti sve ukućane i komšiluk maskama i rukavicama? Ili možda sačuvati te silne novce za finansiranje izlazaka sa kućnim ljubimcem tokom policijskog časa? Ako računamo da sa policajcem možete da se „dogovorite“ za 1.000 dinara po izlasku, to je skoro 12 izlazaka tokom kojih vaš pas može na miru da obavi nuždu, bez bojazni da će biti prekinut usred posla vašom bežanijom pred policijskom patrolom. Nije loše.
Ili ih, možda, ipak sačuvati za budućnost. Nesigurna su vremena. Mnogi su već ostali bez posla. Mnogi će tek ostati bez posla. A četvoročlana porodica sa 100 evra sigurno može da preživi... pa bar četiri i po dana.
Zanimljivo je, međutim, zašto je sad Vučić najednom toliko darežljiv prema narodu koji je toliko neposlušan i koji ga toliko nervira? Dobro, nije još darežljiv, samo najavljuje da će biti darežljiv. I to našim parama. Možda želi na taj način da nas oraspoloži kako više ne bismo izlazili napolje. Ali, onda se postavlja pitanje šta će nam uopšte sto evra ako ne smemo da izađemo napolje da ih potrošimo. Sve je to toliko komplikovano za sve nas, a za predsednika posebno, najviše zbog toga što on ne može da prihvati da nikada neće imati stopostotnu podršku svih nas, pa čak ni sada u vanrednom stanju. Vanredno stanje će isteći, a podrška će biti sve manja i manja. Možda baš zato, bez ikakvog suvislog razloga, uvodi sve oštrije i oštrije mere, ali izgleda da ne vredi. Izgleda da na gomilu štapova mora da okači i jednu šargarepu. Eto, takav smo mi narod. Željan šargarepe.
