Piše: Aleksandar Kavčić, naučni saradnik na Matematičkom fakultetu SANU i pridruženi profesor na Karnegi Melon univerzitetu u Pitsburgu, tekst za nedeljnik ''NIN'', 9.4.2020.
Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću iz samoizolacije u Teksasu
Naučnici retko pišu o emocijama, ali već dugo bole me reči šefa države. Nisam ni sanjao da će ikada izjaviti da je „greška“ što je državljane Srbije „pustio“ u Srbiju. Ume li ova vlast išta osim da krivi sunarodnike, čak i kada ništa nisu zgrešili
Da ste me pitali pre otprilike mesec dana da li su Srbi patriote, rekao bih da jesu. Isto to tvrdim i danas. Ali, pre mesec dana bih kao osnovni argument za svoj stav naveo da svi navijamo za istu reprezentaciju. Danas se pitam zašto to radimo. Sve više mislim da navijamo zato što time zadovoljavamo sopstvenu potrebu da se osećamo jaki. Poistovećujemo se sa sportistima, pa kroz njihove uspehe želimo da uzdignemo sebe kao deo tog „neuništivog naroda“. A da li zaista volimo taj narod, osobu po osobu?
Šta je patriotizam? Voleti Kalemegdan? Voleti svoju osnovnu školu? Gimnaziju? Omiljenu radio-stanicu? Novine? Pijacu? Rodnu grudu? Reprezentaciju? … A ljude? Volimo li mi ljude?
U proteklih nekoliko godina, skoro šest meseci godišnje provodim u Srbiji. Dok pišem ovo, sedim u dobrovoljnoj izolaciji u Americi. Svetom vlada pandemija virusa korona. Zadesio sam se u Teksasu, a ubrzo zatim je Amerika obustavila letove za Evropu. Par dana kasnije i u Srbiji je uvedeno vanredno stanje zbog virusa korona. Hteo ja to ili ne, moram da sedim tu gde sam i da čekam rasplet.
Pratim vesti. I američke, i srpske. Posmatram kako u vreme krize postupaju vlasti i jedne i druge zemlje. Ostajem zapanjen drastičnošću razlika.
Prvi akt vanrednog stanja u Srbiji je bio obustava rada Narodne skupštine. Na stranu što je to bio protivustavni akt (o tome će se verovatno kasnije opširno raspravljati), mene je mnogo više pogodila srpska neverica u sopstvene ljude, narodne poslanike. Predsedniku Amerike, Donaldu Trampu, ne pada na pamet da obustavi rad Kongresa (američkog parlamenta). Pre neki dan je najavio fiskalne mere za borbu protiv nadolazeće recesije. Ali nije to uradio sam. Morao je Kongres da se sastane, da raspravlja, da predlaže amandmane, čak i malo da „odugovlači“ usred partijskih nesuglasica, ali je na kraju doneo odluku. A vlast u Srbiji? Da li izvršna vlast u doba vanrednog stanja (da budem nedvosmislen, predsednik države) imalo „zarezuje“ narodne poslanike? Da li on (predsednik) te ljude voli i poštuje? Ako ih poštuje, zar nije primereno da i dalje rade svoj posao, bez obzira na sve mane sistema? Nije virus razlog da se raspusti Narodna skupština, a još manje da se vlast stavi u ruke jednog čoveka.
Srbija je uvela policijski čas. Zabranjeno je kretanje svima u određeno doba dana. A penzionerima (65+) zabrana traje 24 sata dnevno. Nedavno je predsednik Srbije čak najavljivao zabranu kretanja svima, 24 sata dnevno. Ne znam da li će se to zaista i desiti, ali sama pomisao da to uradi, govori puno o Srbiji. Zamislite, neko uzima sebi za pravo da potpuno zabrani kretanje svojim sunarodnicima u sopstvenoj zemlji! Razumem ja da borba protiv pandemije traži promenu navika, ali zabrana kretanja je represivna mera. Da nije, ne bi zatvor bio kazna. Možete apelovati na narod, možete ga podučiti, možete ga zamoliti, ali zar se mora zabranjivati kretanje? To su radili samo okupatori.
Sa druge strane okeana Amerika takođe ima veliki problem sa virusom korona, ali američkim vlastima (ni federalnim, a ni lokalnim) ne pada na pamet da uvedu policijski čas na celoj teritoriji neke od svojih 50 država. To se kosi sa njihovim shvatanjem ličnih sloboda. Pre neki dan je Donald Tramp rekao da neće uvoditi ni obavezan karantin u Njujorku. I u ovo doba pandemije, Amerikanci dozvoljavaju svojim penzionerima da prošetaju. Shvataju da su i oni ljudi sa jednakim pravima i potrebama kao i ostatak stanovništva. A mi Srbi? Volimo li mi te ljude, penzionere? Ili ih samo volimo dok im komandujemo (bez obzira na to da li je to smanjivanje penzija, ili zatvaranje u kuće)?
Amerika je u teškoj situaciji. Broj obolelih u Americi je najviši na svetu (ta brojka je verovatno posledica masovnog testiranja na virus – bile bi cifre veće i u drugim zemljama da ima toliko testiranja kao u Americi). Nesumnjivo je Amerika ozbiljno pogođena. Ali nema naoružane vojske na ulicama. Oružane snage su angažovane, ali ne pokazuju narodu svoje duge cevi. A u Srbiji? Zar je zaista potrebno pokazivati oružje? Kome? Virusu? Zašto? Neće tim oružjem niko pucati na virus. Oružje se pokazuje isključivo ljudima, i to najviše onima koje želite da zastrašite. Volimo li mi te naše ljude? Zašto ih onda zastrašujemo?
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 9.4.2020.
