Aurelija Đan, tekst za Peščanik.net, 02.05.2020.
Autorka je psihološkinja i psihoterapeutkinja u edukaciji
Dok smo čekali još jedan vikend zabrane kretanja, na prvoj sednici Parlamenta od početka krize premijerka Brnabić je istakla da je ponosna na to kako se Srbija bori sa pandemijom, objasnila dokle smo stigli i kako se spremamo na sve što nas čeka. Posebno je citirala predsednika naglasivši da „smo u Srbiji zaustavili život da bi život mogao da pobedi“. Kako je rekla, cilj zaustavljanja pandemije će uskoro biti postignut. Da cilj ne bira sredstvo očigledno je kroz uvođenje najstrožih mera u vidu potpune zabrane kretanja za građane starije od 65 godina, dok je ostalima uskraćeno pravo na slobodu kretanja vikendima, kao i radnim danima uveče. Političari i stručnjaci naglašavaju da su restriktivne mere neophodne, da je Kina na taj način suzbila pandemiju i da je to najefikasniji način borbe protiv Covida 19. Međutim, Kina ne prednjači samo u efikasnosti suzbijanja pandemije, nego i po broju anksioznih i depresivnih ljudi kao posledice prisilnog zatvaranja.
Postoji uverenje da će se virus suzbiti jedino ako se stanovništvo izoluje u kućnom pritvoru, pri čemu se retko sagledavaju dugoročne posledice tih mera. U Kini, na primer, veliko istraživanje o uticaju socijalne izolacije koje je sprovedeno nakon pandemije pokazuje da 43% stanovnika ima simptomatologiju anksioznog poremećaja, dok 21,5% ispitanih pokazuje simptome post traumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Slični rezultati su dobijeni nakon SARS epidemije iz 2003. u Kanadi, gde su građani koji su bili u karantinu (u proseku 10 dana) imali depresivne i PTSP simptome. Ovi podaci zabrinjavaju, jer nagoveštavaju da kada prođe pandemija virusa nastupa kriza mentalnog zdravlja.
Nesporna je činjenica da će ova pandemija uticati na mentalno zdravlje ljudi širom sveta, ali može da se predvideti da će države koje su primenjivale represivne mere imati veći broj stanovnika koji pate od raznih mentalnih poremećaja. Ako se uzme u obzir da Srbija primenjuje tzv. kineski model u suzbijanju korona virusa, može se predvideti prateća kriza mentalnog zdravlja velikih razmera. Ljudi stariji od 65 godina nisu mogli da izađu iz svojih kuća više od mesec i po dana, dok su mlađi bili u prisilnom karantinu ukupno 25 dana (sa ovim vikendom). Nemogućnost kretanja ima veliki uticaj na fizičko i psihičko zdravlje koje se čini nepravedno zapostavljenim.
Sa najvećim poteškoćama i izazovima se suočavaju penzioneri, roditelji sa decom, žene koje su u nasilnom partnerskom odnosu, osobe sa psihičkim poremećajima kao i osobe sa invaliditetom. Ali teško je i onima koji ne spadaju u gore spomenute kategorije. Tako je na primer osoba koja ima sreću da radi od kuće od 9 do 17h u nezavidnom položaju, jer taman kada završi sa obavezama na poslu nastupa policijski čas. To znači da neki ljudi bukvalno danima ne mogu da izađu iz svojih domova, a kada dođe vikend čeka ih još jedno zatvaranje. Često ih prati konstantan stres zbog straha od gubitka posla i zaraze, neizvesnost, osećaj gubitka kontrole, briga za najbliže i usamljenost. Čini se da ovoj listi u Srbiji treba dodati i paniku (setimo se sms-a Kriznog štaba), razne dezinformacije i neprekidni pritisak i nametanje krivice građanima i građankama koji stižu sa političkog vrha. Psihoterapeuti koji pružaju besplatne usluge tokom pandemije navode da im se veći broj ljudi javlja za vreme policijskog časa kada nema slobode kretanja te je jasno da ova zabrana ima dodatan negativan uticaj na mentalno zdravlje.
Mnogi stručnjaci u oblasti mentalnog zdravlja trenutnu situaciju vide kao okidač za traume preživljene u prošlosti, za koje stari mehanizmi prevazilaženja više ne funkcionišu. Imajući u vidu ratove devedesetih može se sa sigurnošću tvrditi da je Srbija visoko traumatizovano društvo. Ilustracije radi, Srbija još uvek nema tačan broj ratnih veterana, kao ni zakon koji na adekvatan način reguliše njihov status. Procenjuje se da tokom rata 36% boraca zadobija ozbiljne i dugotrajne simptome PTSP-a u koje spadaju otupljenost, anksioznost, poremećaj sna, prenadraženost, suicidalne misli itd. Nerazrešene traume imaju veliki uticaj na porodice i čitavo društvo, prenose se transgeneracijski pa tako kao rezultat imamo rizik da veliki broj dece ratnih veterana ima psihičke poteškoće.
Urušeno mentalno zdravlje građana i građanki ima i ekonomske implikacije. Psihički poremećaji koštaju mnogo, a OECD procenjuje da mogu da pređu čak 4% BDP-a, dok su nelečena mentalna oboljenja još skuplja. Međutim, čini se da to ne brine našu Vladu, koja ima optimističnu prognozu da će se ekonomija u najkraćem roku oporaviti od posledica pandemije. Pored mera podrške privredi, i zdravstveni radnici su ohrabreni povećanjem plata od 10%, dok je obezbeđena i jednokratna finansijska pomoć penzionerima od 4.000 dinara. Ovo ohrabrenje nije dovoljno, jer je na primer dokazano da zdravstveni radnici imaju dva do tri puta veću šansu da razviju simptome PTSP-a. Mentalne bolesti su kompleksni fenomeni i ne mogu se rešiti povećanjem zarade od 10%, lekovima ili kratkotrajnim savetovanjima, već zahtevaju ozbiljan pristup i psihoterapijsku podršku. Praksa potvrđuje da je nemoguće dobiti ozbiljnu psihoterapiju u državnim zdravstvenim ustanovama, dok su privatne seanse skupe i na mesečnom nivou koštaju od 80 do preko 150 evra. Srbija nema zakon o psihoterapiji koji bi trebalo da reguliše kvalitet ove usluge. Ko može da odvoji potrebnu sumu novca lako se može naći u vrtlogu raznih astrologa, vračeva i samozvanih terapeuta.
Na kraju, postoji rizik od toga da zabrana kretanja kod građana i građanki Srbije može da izazove suprotan efekat u fazi relaksiranja ovih mera. Ljudi koji su do sada odgovorno postupali u cilju zaštite od virusa sada mogu nekontrolisano da pohrle ka slobodi, što pandemiju može vratiti na početan nivo. Ostaje nam da se nadamo da su premijerka i predsednik u pravu kada kažu da će u Srbiji pobediti život, mada će to najverovatnije biti život ispunjen neurotskim simptomima s kojima će mnogi od nas morati da se nose sami, kako znaju i umeju.
