O uporednim situacijama u okolnostima i opasnostima pandemije iz marta 2020. izazvane virusom korona i one iz marta 1972. kada se Beograd, glavni grad tadašnje Jugoslavije, našao pod opsadnim stanjem zbog epidemije velikih boginja, o sebi, o nama, o vlasti i o filmu Variola vera za NIN govori jedan od najvećih srpskih režisera Goran Marković.
Verujete li u teorije zavere, virus kao oružje?
Ne znam. Znam samo da je oružje pogubno kako za onog ispred, tako i za onog iza cevi. Niko ko je upotrebio oružje nije ostao netaknut. Metak putuje u oba smera. Na drugoj strani, jednom mi je jedan policajac, u vreme bombardovanja, kada su neki glumci „u cilju samozaštite“ nabavili revolvere, rekao: „Ako imaš oružje, teško da ćeš preživeti, ako ga nemaš, imaš šansu.“
Mi smo kao narod skloni balkanskom špijunu, a ovo je vreme kad cvetaju teorije zavere i povezuju se događaji u čuda. Ovih dana se podsećamo kako je Bil Gejts najavio pandemiju ili se spekuliše oko sastanka svetske elite i vežbe „Događaj 201“ iz oktobra 2019. kada je simulirana globalna pandemija u organizaciji Centra za zdravstvenu bezbednost Džon Hopkins, Blumberg škole javnog zdravlja, Svetskog ekonomskog foruma, Fondacije Bila i Melinde Gejts?
Ja, koji nisam sujeveran, bio sam nekoliko puta iznenađen činjenicom da mi se dešavaju stvari koje sam davno pre toga već - snimio. Da ne nabrajam razne primere, ali jedan je upečatljiv. Film Variola vera sam snimio 1982. u tada ispražnjenoj Klinici za plastičnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici. Trideset godina kasnije, imao sam neku intervenciju na licu i otišao u tu istu bolnicu, legao na operacioni sto i shvatio kako se nalazim u sopstvenom kadru! U istoj operacionoj sali u kojoj sam snimao Bogdana Diklića kako leži na tom istom operacionom stolu? Da ne govorimo o samoj temi epidemije iz tog filma koja nam se upravo svima događa.
Iz intervjua Gorana Markovića za nedeljnik ''NIN''
Autor: Tanja Nikolić Đaković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 26.3.2020.
