Piše: Dragan Velikić, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 5.3.2020.
Pre nego što sam odgledao „Vladaoca“ Slaviše Lekića, sticajem okolnosti video sam reakcije naprednjaka na taj film u Skupštini Srbije. Kakav rijaliti! Dokumentarac sam po sebi! Dokumentarac o njima, a zapravo o nama koji smo dozvolili da ta bića zavladaju našim javnim prostorom i našim životima. „Vladalac i komentari“ – tema za neki novi film.
Ko su ti ljudi? To je prvo što svakom normalnom padne na pamet, svakome ko nije izgubio zdrav razum u pošastima koje traju već osam godina. A pošasti nas nisu tek tako zadesile, stizale su polako, najavljujući finale opšteg rasula koje je upravo u toku. Korupcija, kriminal, prostaštvo šire se brzinom epidemije. Ne treba Srbiji korona virus, dovoljna je vlast Aleksandra Vučića.
Ko su ovi ljudi koji divljaju po TV ekranima, prete, optužuju, vređaju, cinkare, lažu, urlaju? To su ljudi bez biografija, bez morala, bez dela. Njihova jedina dela su mrlje u dosijeima. Svi oni su uvezani nepočinstvima, svesni da će opstati onoliko koliko potraje vlast Aleksandra Vučića. Zato se tako grčevito drže za svoga vođu, javno mu iskazuju lojalnost ispod svakog ljudskog dostojanstva. Takmiče se u dodvoravanju faraonskoj maskoti bivšeg radikala, patološkog lažova i histerika.
Kada to gledaju ubogi naprednjački botovi, s razlogom pomišljaju da su i oni isto tako kao i njihovi poslanici sposobni da napadaju političke protivnike, da ih obasipaju uvredama i lažima. Dakle, skupštinska klupa nije nedostižna. Važno je samo pokazati bezuslovnu ljubav prema vođi tako što će još brže, jače, bolje jurišati na „žute“ po društvenim mrežama, dok ih sasvim ne unište.
Naprednjačka vlast poprostačila je Srbiju uzduž i popreko. Najviše po dubini. I pre njih je bilo tajnih računa, duplih profaktura, reketa i falsifikovanih diploma, afera, lopovluka i kriminala, međutim, opšta pljačka i otimačina nije bila zvanična državna politika. Dovoljno je samo pogledati male vučiće na lokalu, sve te jutke i labane, sandokane i faraone, koji pored tekućeg lopovluka iz kojeg uredno ispostavljaju reket Porti na Andrićevom vencu, organizuju i konvoje lobotomiranih mučenika za potrebe naprednjačke non-stop izborne kampanje. Duga je lista gradanačelnika širom Srbije čija je glavna preporuka mafijaški staž. Samo u Srbiji šofer može da postane ministar, a vlasnik pečenjare direktor javnog preduzeća. Srpsko društvo lišeno je bilo kakvog sistema vrednosti.
Stiče se utisak da je nemoralom zaraženih mnogo više, i da bi u karantin trebalo staviti zdrave i časne, sačuvati ih kao pelcer za neko buduće vreme. Uostalom, oni su disonanca, oni kvare sliku o jedinstvu srpskog naroda, koji samo što nije zakoračio u Evropsku uniju sve sa ruskim naoružanjem. Međutim, u Srbiji je najviše uplašenih građana, onih koji svojim nečinjenjem dozvoljavaju da četvrtina glasačkog tela odlučuje ko će biti na vlasti.
Za to vreme, bivši predsednik Srbije, onaj šeret Šumadinac, već treću godinu hrče u predsedničkoj rezidenciji. To mu je nagrada što se nije mešao u svoj posao. Jedina aktivnost mu je bila da deli ordenje i skuplja donacije za fondaciju svoje žene. Na kraju mandata nagrađen je za svoj bogougodni rad ne samo predsedničkom rezidencijom, već i zadužbinom u vidu kancelarije „Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom“. Ovih dana saznajemo da je ta fantomska firma, u kojoj je kragujevački Alibaba zbrinuo svih svojih četrdeset hajduka, donirala Kini hirurške maske u vrednosti od pet hiljada evra. To je upravo iznos koji na mesečnom nivou srpski poreski obveznici plaćaju za održavanje predsedničke rezidencije u kojoj stoluje bivši srpski vladalac i četnički vojvoda.
Za razliku od bivšeg vladaoca, koji se nije mešao u svoj posao, sadašnji je toliko hiperaktivan da i ne zna šta sve nije njegov posao.
I na kraju, što bi rekli montipajtonovci, nešto sasvim drugačije.
Pablo Eskobar jeste bio umešan u narko-biznis, ali nije bio predsednik države.
