Piše: Dobrica Veselinović, tekst za nedeljnik ''NIN'', 23.4.2020.
Četiri godine je prošlo začas. Od rušenja u Hercegovačkoj kao da je cela decenija prošla. Prava i slobode dodatno su degradirani. Grad nam je zauzet. Država okupirana. Laž, prevara, muljanje, strah i nasilje postali su mejnstrim. Pa ipak odgovor čekamo: Čiji grad? Čija država
April je, 24, 2016. godine. Na brzinu sam se spremio za kraći put u Sarajevo, gde učestvujem na skupu aktivista iz regiona. Tema je ,,Sužavanje prostora za rad civilnog društva u bivšoj Jugoslaviji”. Nisam ni slutio koliko će se iskustva kolega iz Makedonije tek ostvariti ovde kod nas... Radujem se susretu sa prijateljima, radujem se Sarajevu. Pre puta odlazim do vrtića ,,Zeka” da glasam. Nevoljno ovoga puta, ali, ipak, glasam. Kao i uvek - veče u Sarajevu brzo prelazi u noć, noć u kojoj na TV-u gledam proslavu Srpske napredne stranke. Dok se šampanjac toči u izbornom štabu SNS-a, osećaj bespomoćnosti povećava činjenica da nisam kod kuće.
Kasno ležem. Budi me poziv sa nepoznatog broja iz Srbije u tri sata ujutru. Gasim zvono, ne javljam se, verovatno je neko pogrešio.
Ujutru do mene stižu nejasne vesti o rušenju celog kvarta u Savamali, priče o vezivanju ljudi, ekipi koja je to izvela sa fantomkama i bagerima. Govori se da su ljudi zvali policiju, a da niko nije reagovao. Valjda je neko ugasio svetla i nadzorne kamere u celom kraju. Celog dana sam na telefonu sa kolegama iz Beograda. Pokušavamo da saznamo šta se desilo. Javljaju se svedoci. Ispostaviće se da su neki od njih i prethodne noći pokušali da me dobiju, ali se nisam javio... Rodoljub Šabić ranom zorom na svom profilu objavljuje slike sa lica mesta.
Znači istina je, neko je razrušio ceo kvart tik do Geozavoda, štaba Beograda na vodi.
Vraćam se u Beograd sledećeg dana rano ujutru, sedam u taksi i pravo sa aerodroma dolazim na mesto zločina u Hercegovačkoj ulici. Ekipe gradskih komunalnih preduzeća čiste teren, tovare ostatke ,,Savskog ekspresa”, nekoliko medija snima, ljudi dolaze da vide šta se desilo. Toga dana imamo sastanak Inicijative Ne davimo Beograd. Diskutujemo o tome šta da preduzmemo. Da li će se ljudi odazvati pozivu na protest, da li znamo šta se desilo, ko je kriv? Šta je, dođavola, policija radila? Čiji je ovo grad? Imamo li državu? Moramo nešto učiniti. Ovo ne sme ovako da prođe!
U mesecima i godinama posle ovog događaja organizujemo proteste, akcije, performanse. ,,Ko je rušio u Savamali?” postaje pitanje bez odgovora. Javna tajna koja oslikava stanje u društvu. Vlast, tada već skoro totalna, preko tabloida, parapolicijskih jedinica, botova i sudova čini sve da prikrije umešanost Siniše Malog, Gorana Vesića, Nikole Nikodijevića, Darka Glavaša, Nebojše Stefanovića i na kraju Aleksandra Vučića u ovom poduhvatu. Desetine hiljada ljudi traži ostavke i odgovornost. Ređaju se naslovne strane tabloida, blaćenje, pretnje, sudski procesi, kazne.
U tim vremenima sam se često preispitivao da li radimo pravu stvar? Mnogi bliski prijatelji i roditelji su govorili da sve treba pustiti. ,,Smiri se, najebaćete, šta ti to treba. Imaš ženu, imaš dete. Gradi karijeru, zaradi lovu, pali negde preko, sad je vreme za tebe.” Možda su bili u pravu, možda nam sve ovo nije bilo potrebno, ali sam uveren da je našem društvu bilo preko potrebno da neko konačno podigne glas.
Naravno da dubine moralne krize društva tada nismo mogli da vidimo u potpunosti. Možda zato što je solidarnost, zajedništvo i nesebično davanje za zajednički napor bilo jače od mržnje, zavisti i zla. Ljudi su se javljali, pomagali, donosili zastave, transparente, crtali, slikali, fotografisali, snimali, pevali, svirali, skakali, derali se, pištali, vrištali, smejali se i plakali.
Ne, ne, nisu oni pomagali nama kao nekoj grupi, nego svima nama zajedno. Osećali smo da nešto možemo da promenimo. Da će kreativnost pobediti destrukciju, znanje plagijate, a lepota mržnju. Međutim, nismo uspeli u proklamovanim ciljevima - da zakon važi isto za sve i da se počinioci privedu pravdi.
Bilo je pitanja da li smo razočarali sve te ljude na ulicama? Da li je moglo bolje? Naravno da jeste. Naravno da smo negde u dubini duše osećali da je tamna strana mnogo jača, da ovakvi kao mi retko mogu da pobede.
Da, moglo je bolje. Mora da bude bolje, promena mora doći, moramo dalje.
„Promena dolazi“ bio je slogan te 2018. godine kada smo izašli na izbore za Skupštinu grada Beograda. Posle svega i pored svega ušli smo i u tu fazu borbe za naš grad jer na pitanje „Ko je rušio u Savamali?“ nije bilo odgovora. Usudili smo se da uđemo na teren koji je decenijama bio rezervisan za ekipu koja pravi dilove, menja dresove, bogati se, krši obećanja, izneverava nade i prodaje našu budućnost. Za razliku od korumpirane političke elite, koja nam je godinama spočitavala da je politika nešto drugo od onoga što mi radimo, da smo neozbiljni, da je politika za neke druge ljude, da u politici moramo raditi stvari koje nisu moralne, uprkos svim naporima da nam pokažu da tu ne pripadamo, mi smo pokazali da može i mora drugačije.
Namerno smo odigrali kršeći „pravila“ koja služe da se održi status kvo. U političko blato doneli smo teme koje niko nije spominjao, estetiku koju niko nije imao, ljude koji nisu ukaljani niti potrošeni, ideje i koncepte koji tek dolaze. Osmehe i nadu.
Doneli smo brigu za naš grad i sve njegove ljude. Doneli smo ideju da promena dolazi sa lokala, iz mesnih zajednica. Govorili smo da je drugačije upravljanje gradom neophodno. Govorili smo da je pitanje zagađenja vazduha političko pitanje broj jedan u našem društvu. Jačali smo mreže podrške i solidarnosti sa prijateljima iz Hrvatske, Bosne, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i širom Evrope.
No, ni u ovom poduhvatu nismo uspeli da ostvarimo cilj zacrtan tadašnjim pravilima. Imali smo 3,5 odsto glasova. Premalo? Da li smo razočarali 30.000 ljudi koji su glasali za nas? Da li je moglo i trebalo bolje? Da.
Izvinili smo se na tom neuspehu i razočaranju, ali to poverenje nismo odbacili, već smo ga prihvatili da bismo sa prijateljima iz Građanskog fronta počeli da gradimo politički pokret utemeljen na principima ekološke održivosti, rodne ravnopravnosti, solidarnosti, participative demokratije i nenasilja.
A za sve to vreme, kao u nekom paralelnom svetu, jedna mala Vera je rasla. Tako blizu, a tako daleko. Mnogo dana je prošlo, a da je nisam video kako trči, kako skače, kako priča. Kako plače. Ustajao sam pre nje i dolazio kada je već zaspala. Sastanci, dogovori, pregovori, planiranja, događaji, akcije, blokade, protesti, pa i sama kampanja. Uvek je bilo nešto „preče”. Ali, želja za time da dobro pobedi, kojom smo, paradoksalno, učinili štetu svojim životima, prijateljima i porodicama, i koja i dalje održava pitanje „da li smo mi ti ljudi?“, ipak je ostajala dovoljno velika da je mogla da povede u sledeće borbe.
I tako, dok se borbe ređaju, četiri godine je prošlo začas. Od rušenja u Hercegovačkoj kao da je cela decenija prošla. Prava i slobode dodatno su degradirani. Grad nam je zauzet. Država okupirana. Laž, prevara, muljanje, strah i nasilje postali su mejnstrim.
Skromnost, marljivost, pristojnost, iskrenost i briga o ljudskom životu i dostojanstvu postali su relikti neke davne prošlosti.
Ovaj tekst izlazi kada smo u krizi bez presedana u našim životima, kada mnogo jasnije vidimo šta je u našem društvu dobro, a šta ne. Vidimo šta je sve i koliko pokvareno i uništeno, ali i kako se to može popraviti. Jasniji su lični prioriteti i šta nam je stvarno važno u životu, a šta nije. U skladu sa tim, neka nova politika bude politika Brige, politika solidarnosti i politika ljubavi kojom ćemo promeniti nas, naš kraj, naš grad, našu državu.
Čiji grad?
Čija država?
