O povratku u Srbiju ne razmišljam, razmišljam i radim na tome da suprug i deca mogu da dođu da žive ovde jer su boraveći ovde prošlog leta bili oduševljeni normalnošću i smirenošću života.
Srbiju je napustila početkom 2019. godine i sa svojih 49 godina počela novi život.
„Ni sanjala nisam da ću tako nešto moći. U Srbiji mi je ostala porodica – suprug i troje dece (18, 16 i 12 godina). Mala plata, ispucane sve kartice, dozvoljen minus, kredit… frižider poluprazan, tri jela od krompira i četvrto rezanci na meniju stalno. Slučajnost je htela, a verovatno i sudbina da dobijem priliku da radim svoj posao, koji sam 22 godine radila pošteno i predano u Institutu za puteve u Beogradu, ovde na Malti. Ja sam razmišljala, ali moja deca su rekla ‘idi, jel vidiš kako živimo, odnosno ne zivimo’. Kad ti deca tako kažu, onda stisneš petlju i kreneš, spakuješ svoj život u dva kofera i ostaviš sve što ti je drago 1.500 kilometara iza sebe i kreneš u ‘novi život'“, priča za Danas Stojanka.
Stojanka nam objašnjava i koliko joj je bilo teško što je odvojena od porodice.
„Postaneš Viber mama, supruga… svoje dete grliš preko interneta, piješ prvu jutarnju kafu sa suprugom preko Vibera… lepota od života! Svaki dan se pitaš zašto sve to, kad si rođena u prelepoj i bogatoj zemlji. Zašto ti je bolje da živiš na steni od 36 kilometara u sred mora? Zato što možeš da normalno radiš i zaradiš, zato što te tretiraju kao ljudsko biće, a ne kao glas od 5.000 dinara, kao pet kilograma luka i krompira, litar ulja i kilo brašna, koliko naša vlast misli da vredi moj glas!“, ističe Stojanka.
Ona navodi i da su ljudi na Malti bili voljni da joj pomognu i da su je lepo prihvatili.
„Dođeš na stenu u moru, nove kolege Maltežani te tretiraju kao čoveka, pomogne ko šta može, radiš svoj posao pošteno i poštovan si zbog toga. Ali se stalno pitaš, dokle ćeš izdržati. Snagu mi daju moja deca i suprug, porodica, bivše kolege iz Instituta, takođe, pružaju podršku. Fali sve i sve je tu, samo napred kazeš sebi svako jutro“, priča Stojanka.
Otkrila nam je i šta misli o vraćanju u Srbiju.
„O povratku u Srbiju ne razmišljam, razmišljam i radim na tome da suprug i deca mogu da dođu da žive ovde jer su boraveći ovde prošlog leta bili oduševljeni normalnošću i smirenošću života. Što bi rekao moj suprug ‘vratio sam se u osamdesete u Srbiji’. Tek ovde sam postala potpuno svesna šta je mojoj generaciji oduzeto ratovima, sankcijama, tranzicijama i nacionalizmom koji i dalje hara Srbijom. Oduzeta je normalnost života, oduzeta je nada u bolje, jer je svaki dan sve gore“, ističe Stojanka.
Kako nam kaže, u Srbiju se ne bi vratila najviše zbog politike i odnosa političara prema građanima.
„Zato u Srbiju nema povratka za ovakve kao što sam ja, jer nema nade, nema sreće… stalno negativna selekcija i plivanje u žabokrečini života. Na internetu svakodnevno pratim politička dešavanja u Srbiji i pitam se da li još nešto može da bude gore. Kako ljudi još uvek to sve gutaju i ćute? Sve falš, sve fuš! Dokle će to tako, kada ćemo se kao narod opametiti, shvatiti svoju vrednost i reći: „E sad je dosta! Mafiji, lopovima i hohštaplerima“, pita se Stojanka.
Stojanka ističe i da se ljudi na Malti uglavnom međusobno podržavaju i ispomažu, bez obrzira na nacionalnost.
„Na Malti živi i radi mnogo ljudi sa Balkana. Svi zajedno radimo – Srbi, Albanci, Makedonci, Bosanci… neko ti pomogne, neko odmogne. Treba gledati svoj život i raditi. Drago mi je kad vidim mladiće iz Srbije i Albanije da zajedno rade, da nema mržnje. Tada pomislim da možda i za Balkan ima nade. Samo se treba osloboditi mafije na vlasti, običan narod je dobar“, kaže nam Stojanka.
Izvor: Danas
