Viktor Ivančić, tekst za Peščanik.net, 19.9.2016.
Robi K. (IIIa)
Nama u školi je zvonilo za kraj nastave. Rulja iz razreda su o roku odma potrčali prema vratima. Samo ona očiteljica Smilja je meni rekla: „Robi, ti malo ostani!“ Onda smo ja i ona ostali sami u razredu. Uča Smilja je sila u klupu prikoputa mene i gledala me. Ja sam isto gledao i šutijo sam. Onda je uča rekla: „Čuj me, Robi, vrime je da ti i ja ozbiljno popričamo! Evo je počela nova školska godina, a ti opet ideš u treći razred!“ Ona je zapiljila se u mene sa dignutim ombrvama. Ja sam rekao: „E, i?“ Učiteljica Smilja je rekla: „Šta e i? Pa već triesidvi godine ideš u treći razred, čoviče božji!“ Ja sam spustijo ćunku prema doli i šutijo sam. Uča je rekla: „Nemoš mi reć da je normalno da neko triesidvi godine zaredom ide u treći razred! Ja nikad za takvi slučaj nisan čula! Šta sa tim oš postić?“ Ja sam slegnijo sa ramenima i rekao sam: „Ništa! Tija bi utvrdit gradivo!“
Učiteljica Smilja je lupkala sa vrhom kemijske po klupi. Onda je ona meni rekla: „Slušaj me dobro, Robi! Vrime je da konačno skužiš da više nisi dite, nego da si odrasla i zrela osoba!“ Ja sam rekao: „Ali nisam, učiteljice! Ja sam mali dječak! Imam mamu i tatu, idem u školu i igram se sa frendovima i frendicama!“ Uča je rekla: „Okej, možda si malo retard, ali to ne minja na stvari! Nakon šta triesidvi godine zaredom ideš u treći razred, nema šanse da i dalje moš bit mali dječak! Mora ti to postat kjaro! Krajnji je čas da se počneš ponašat ka odrasli i zreli muškarac!“ Meni je uletila tupaja od nekužitisa: „Šta to znači?“ Uča Smilja je nagnila se naprid skroz do moje face. Onda je ona rekla: „Znači da možda moš kresnit učiteljicu!“
Ja sam zaškarpunijo se po faci tuta forca. Učiteljica Smilja je gingala se na katrigi i sa kažimprstom je motala pramen od frizure. Onda sam ja pitao: „Kako to mislite, učiteljice?“ Uča je rekla: „Mislin onako kako sam kazala, učeniče!“ Ja sam rekao: „Ali ja sam mali dječak! Ja ne znan kako se to radi!“ Uča Smilja je nakeserila se: „He-he, pa čemu drugo služe učiteljice nego da nas nauče one stvari koje ne znamo?“ Onda je ona dignila se iz klupe i otpičila je do vrata od razreda. Onda je okrenila ključ i zaključala ih je. Onda je ona stala isprid ploče i rekla je: „Za početak možemo skinit bluzu, jer pošto je ovde zapopizdit vruće!“ Onda je učiteljica Smilja otkopčavala botune na lila bluzi. Onda su iz lila bluze iskočili revijski limuni u crnom ređipetu. Onda je meni pala mrakuša na oči.
Onda je mama svom forcom zveknila tatu po ramenu. Tata je skočijo se u krevi i viknijo je: „Bogte j-ba!“ Mama je njemu rekla: „Prestani više stenjat i krivit se! Ne mogu od tebe oka sklopit! Ili idi ća iz postelje na kauč, pa se tamo glupiraj!“ Tata je podignijo se na kušinu. Onda je on obrisao znoj sa čela i rekao je: „Bogte dragi j-ba šta san sanja!“ Mama je rekla: „Baš me briga šta si sanja, samo to radi malo tiše!“ Tata je rekao: „Nemoš virovat, čoviče! Sanja san da san Robi i da triesidvi godine zaredom iden u treći razred! Jel moš to zamislit?“
Mami je uletilo čudilo: „Pa šta si toliko vrimena činija u školi?“ Tata je rekao: „Pa ono, ništa, utvrđiva gradivo sa učiteljicom i te gluposti…“ Mama je pitala: „Koje gradivo?“ Tata je rekao: „Pa ono, standardno, matematiku i te stvari…“ Mama je dreknila: „A zašto si onda u snu vika – Ajme, koji revijski limuni, učiteljice!? Je li, majmune?!“ Tata je zarumenkijo se po faci i rekao je: „Pa vježbali smo računanje, mišu… ono, četri naranče, plus šest mandarinki, plus dva limuna… ono, zbrajali smo sve moguće agrume…“ Samo onda je mama fljasnila se po čelu i viknila je: „Asti muku irudovu… Kresnija si Smilju!?“
Tata je zamuckao: „Molin?“ Mama je skriknila: „Ne mogu virovat, majkemi! U snu si kresnija učiteljicu Smilju!“ Tata je govorijo: „Ama nisan, ženska glavo, ne znan o čemu pričaš…“ Ali mama je arlauknila: „Aj mrš mi iz postelje, gubo jedna gubava!“ Tata je zacvilijo: „Nemoj tako, mišu, pa ne može čovik birat snove…“ Mama je dreknila: „Sram te bilo, bludniče! Kakoš sinu sutra u oči pogledat!?“ Onda je mama tatu više puta puntala sa nogama u rebra. Tata je skupijo kušin i odgibao je na kauč u primaću.
Sutra moji mama i tata nisu razgovarali. Mama je sa namušenom facom muvala se po kužini. Tata je sa namrgušenom ćunkom sidijo za stolom i čitao je novine. Ja sam za stolom piljio u otvorenu bilježnicu da rješavaću domaći iz matuše. Plus sam glasno uzdahnijo jer pošto mi je zadatak bijo koma od neskužljivosti. Mama je meni rekla: „Šta ti uzdišeš, koji k-rac?“ Ja sam rekao: „Pa kad mi je neskužljiv zadatak iz domaćeg!“ Mama je rekla: „Možda ti ćaća može pomoć oko matuše! On je sinoć bija na kursu kod učiteljice Smilje!“
Tata je koljački pogledao prema mami. Onda je on mene pitao: „Kako glasi zadatak?“ Ja sam pročitao: „Ako HDZ ima šezdesjednog saborskog zastupnika, i ako tome dodamo trinest zastupnika Mosta, koliko mandata im nedostaje da sastave parlamentarnu većinu od sedamdesišest zastupnika?“ Mama je zarežala: „Koja kurbetina, čoviče! Već se ide utiravat vlasti, i to priko dice!“ Tata je nju opet pogledao koljački. Onda je on meni rekao: „Na koga si se ti, sine, uvrga tako glup? Znači, šezdesjedan plus trinest je – koliko? – sedamdesčetri! Znači, fali im dva do sedamdesišest! Al pošto će in pristupit osan manjinaca, imaće šest zastupnika više nego šta in triba! Pišeš li?“ Ja sam rekao: „Pišem, tata!“
Kad je u školi zvonilo za kraj nastave svi rulja su potrčali prema vratima. Samo učiteljica Smilja je meni rekla: „Robi, ti malo ostani!“ Onda sam ja ostao u razredu i meškobeljio sam se isprid ploče. Onda je uča mene pitala: „Šta je to reć, Robi, da si uspija ovako precizno rješit zadatak iz domaćeg?“ Ja sam zaglumijo naivu: „Zašto ga ne bi rješija?“ Uča Smilja je prosikćala: „Zato šta nikad dosad nisi tačno rješija zadatak iz matuše, klipsone! A sad si ga rješija ekstra supertačno! Pa onda kužim da je tu nešto čudno!“ Ja sam rekao: „Ha, pa nije ništa čudno, nego san dobro naštreba gradivo…“ Samo učiteljica je naperila kažimprst prema meni i podviknila je: „Nastaviš li me lagat, isti sekund ću ti zavidat asa u dnevnik!“ Onda sam ja zapiljio se u parket i zatulijo sam: „Tata mi ga je rješio…“ Uča je viknila: „Molin?!“ Ja sam uzdahnijo: „Tata mi je rješio zadatak…“ Uča Smilja je krvoločki stisnila oči. Onda je ona dreknila: „A sram te može bit, magarče jedan! Triesidvi godine ideš u treći razred i još uvik ti tata piše domaći!“ Ja sam šutijo i piljio sam u parket. Uča je rekla: „Saćeš za kaznu kresnit učiteljicu!“
